Кетман елитистичког ума

У самом срцу Константиновићеве слике зла и сталних спорења око стварне теме његове књиге налази се стратегија која је обележила интелектуалну историју комунизма – кетман. Оригинално је развијан у мањинском, вековима прогоњеном и тајеном шиитском исламу. У књизи „Заробљени ум”, Чеслав Милош је истакао да су ову моћну алатку, често у служби самоочувања, амбиције или притворности, примењивали многи интелектуалци како би у „вуненим временима” диктатуре у име пролетеријата прикрили своје ставове, хипокризију или страх.

Најпознатији кетман на Балкану био је Алија Изетбеговић. Често је успевао да раздвоји оно што му је на срцу од онога што му је на језику. Не чуди да је пред смрт покушао да негира да га је користио. „Знаш, Авдо, кетман примјењује мањина, у већинском окружењу. А ми смо овдје већина”, рекао је отац бошњачке нације Абдулаху Сидрану, који му замерао на „транспарентности, пренаглашености испољавања муслиманског верског осјећања”.

Константиновићева изнурујућа мимикрија није везана за страх од титоистичке власти, чији је миљеник био, неокрзнут бројним обрачунима и са левим и са десним скретањима. Он није био кетман који брани своју моралност, већ аутор који посеже за кетманом како би заташкао сопствену етичку празнину.

У првом делу књиге, „достојанствени” Константиновић је често контрадикторан – када је читалац сигуран да говори једно, он воли да каже нешто сасвим супротно. Ту је његова циркуларна мисао претрпана натегнутим именичењем придева и понављањима серије високопарних флоскула, што ваљда треба да очара „културне” читаоце и, истовремено, забашури идеју водиљу – закивање свог народа на дну сугерисане цивилизацијске лествице.

Ипак, ову хотимичну збрку сам је разрешио, откривши свој кетман. Пажљивим читаоцима Константиновић је поручио да дозирана конфузија и преигравање речима нису случајни кад је написао да достојанственост, када уопште говори, „говори са веома великом посредношћу у изражавању”. Тако их је навео да трагају за ненаписаним, оним чега само привидно нема.

Исцрпљујућа посредност, којом је прожета прва половина књиге, полако бледи у подједнако дугачким „Белешкама”, које представљају кључ за препознавање србоцентричне, декларативно универзалне, слике „тираније паланке”. Синергија „Белешки” и пажљиво дозираног разобличавања сопственог кетмана помаже да разумемо чињеницу да се следбеници не либе да износе ставове које, зарад достојанственије позе, Константиновић није желео јасно да изрази.

„Философија паланке је била, а и данас је, мисао о темељној агонији/кризи живота на овим просторима, кризи у којој је несрећа уписана или урезана, као рутина и ожиљак, као неизбежна фрустрација живота. Нема среће у паланци, као што је нема ни у српском становишту. Нема среће и зато има проклетства”, закључује Милорад Беланчић.