Од лектире до таблоидног новинарства

„Можда би вредело размишљати о неком закону по коме нико у овој земљи не би могао постати пунолетан пре него што прочита ’Философију паланке’ и понуди јасна сведочанства о разумевању природе паланачког духа”, сугерисала је Бранка Арсић у тексту у коме размишља на тему шта би било „да се у нашим средњим школама, седамдесетих и осамдесетих година као обавезно штиво читала ’Философија паланке’ уместо квазилитературе познате под лозинком ’Далеко је сунце’, тог примера паланачке памети у кристалном стању”.

У Војводини нису чекали закон. „Суботица је срећно одабрана за место из којег ће се иницирати неговање интелектуалног наслеђа Радомира Константиновића”, изјавила је Латинка Перовић, председница Савета за очување мисаоног наслеђа Радомира Константиновића.

За Живана Берисављевића, потпредседника Савета, „Философија паланке” је данас „актуелнија него икада пре”. Поред „Дана Радомира Константиновића”, који ће бити организовани у Суботици, Зрењанину и Кикинди, Завод за културу Војводине и поменути Савет установили су и награду из области есејистике која се „додељује аутору до 30 година”.

Уз транзициону инкарнацију „Тито, револуција, мир” преобликовања младих мозгова, Константиновићева затарабљена мисао добила је и таблоидне верзије. Једна од популарнијих је српски „Вајс”, огранак медијске машине брендиране као „новинарски панк”. Србија је ту представљена као душегупка у којој царује потпуно безнађе, ублажено само мамином сармом и проводом до јутра.

Закон који је предложила професорка Арсић више и није потребан. Уосталом, оклеветано књижевно дело Добрице Ћосића, ражалованог оца подељене нације, одавно је завршило на сајту „Само опуштено” – у рубрици „Препричане лектире”.