Dan posle

Moguće je da smo, kao i uvek, ravnodušni povodom rezultata izbora, mada ovde neće biti razmatran parlamentarni odnos snaga. Uglavnom zbog toga što tekst nastaje kad oni (rezultati) još nisu poznati, i kad su pred nama samo istraživanja i naslućivanja.

Rekao bih da nas bilans izbora neće i ne može izvući iz višegodišnje letargije i opravdane strepnje, iako bi sve oko nas moglo da bude još i gore. Da li je to pesimizam? Naravno da jeste, svako ima prava na svoja očekivanja, jer nas iskustvo jako dobro uči da je ovde pesimizam i te kako realan.

Predizborna obećanja počinjala su i završavala se u prilično napadnom, no sterilnom stranačkom marketingu, u javnoj ponudi lica koja su davno potrošena i pohabana do neupotrebljivosti. U traganju za krivcima koji su doprineli neuspesima od kojih ni uspešni ne uspevaju da pobegnu.

Bilo je mnogo ocena da opšta predizborna akcija nije bila preterano gruba ni začinjena prostotom, kako je to mnogo puta bilo ranije. Svi pokušaji u tom smeru bili su neoriginalni, pa i mlaki, bez odjeka ili čak bez odgovora. Kao da je i rečnik uvreda potrošen u godinama koje su pojeli skakavci, pa nije poznato koliko je to dobro, a koliko znak da smo birali između arhivskih ideja koje ni u sukobima ekstremno različitih stavova nisu doneli mnogo vatre.

Mesecima pre izbora bili smo izloženi klasičnom agitpropu vladajuće grupe, u kojem je ključno mesto veličanje uspeha vlade i premijera. Predizborna kampanja uglavnom je vođena resursima države, a legenda o kamenima temeljcima već je postala deo naše fantastične stvarnosti.

Ona je dopunjena šeretskom nostalgijom za nestalom državnom zajednicom Srbijom i Crnom Gorom, jer bi, navodno, montenegrinsko kamenje dobro došlo za utvrđivanje zajedništva, razmenu gradivne materije i masovnu sadnju stenja u bratskoj Srbiji.

Inače je svaka vlast u novijoj domicilnoj istoriji otvarala po nešto što je otvarano više puta ili se nema zašto otvarati, i ta opsena je prirodno stanje stvari usled hroničnog nedostatka kreativnih ideja. To nije Vučićev izum, mada ga je on usavršio do rutine, skoro do uslovnog refleksa: ne može se ni nabrojati koliko je puta držao makaze ili ašov u rukama, nikada nam ne otkrivajući tajnu: šta je to zapisano u zabetoniranim „vremenskim kapsulama”. Naravno, uspeh sa dovođenjem Kineza u smederevsku „Železaru” ne može se osporiti.

Ali, Srbija ne može živeti samo od jedne dobre vesti. Jučerašnji izbori raspisani su da bi vlada koja je inače imala puni mandat – dobila to isto, dakle puni mandat. Vučić pokušava da poboljša slabašnu kadrovsku sliku svoje partije, pa je na visoko mesto izborne liste stavio „nestranačke” javne ličnosti. Ima tu i novih ministara, jer će se Vučić, ako on bude mandatar, opravdano zahvaliti mnogima iz raspuštene vlade.

Ko god da formira vladu, moraće da krene bar malo drugačije, da se okane velikih poduhvata i apsurdne megalomanije i da počne da se bavi građanima ove zemlje. Teret svih reformi, ako se to tako može nazvati, uvek je i samo na njima, srpska plutokratija je izuzeta od nameta kojima se puni budžet. Svaka, pa i dosadašnja vlast za sve što ne valja optuživala je prethodnu, pravdajući tako svoje kapitalne promašaje, ali samo je ova bezobzirno uzimala od najsiromašnijih „za njihovo dobro”.

Jedno istraživanje pokazuje da sve veći broj građana smatra svoj život „nepodnošljivim”. Život se ne može učiniti boljim putem socijalnog milosrđa, nego pravednijom raspodelom društvenog bogatstva, ulaganjem u poljoprivredu, otvaranjem produktivnih radnih mesta, ukidanjem sinekura za nesposobne partijske vojnike. Boljim uvidom u razloge masovnog siromaštva, jer nijedna vlast takvo saznanje nije imala. A to je onda vladavina nekompetentnih političkih elita, koje – osim lične dobiti povlašćenih – nisu razumele razloge zašto su tu gde jesu.

Dan posle je samo jedan predah u traganju za smislom izborne demokratije. Šta je to uopšte u Srbiji, ako biračko telo suviše često potegne za izbornim mazohizmom, zavedeno slatkorečivom logorejom vođe? Većina je, ne jednom, bila u stanju da bira sebi uprkos, ali to nije samo naše iskustvo. Vlast u Srbiji, koja češće nego što mora proverava svoj mandat, ipak pruža mogućnost da se nešto tako fluidno kao „izborna volja” racionalizuje u sastavu novog parlamenta i profilu izvršne vlasti.

Ponegde se izborna inercija objašnjava socijalnom apatijom i beznađem. Ali, kod nas postoji niz loših iskustava građana, kojima ništa bolje nije bilo ni kad su u uličnoj revoluciji 2000. godine rušili kultove i doveli na vlast još jednu grupaciju nedoraslih i gramzivih potrošača njihovih života. Da li su ovde ljudi i zbog toga ravnodušni prema promenama, uprkos saznanju da čemerni život i sa onima i sa ovima otiče u nepovrat?

Moguće da je tako, ma koliko verovali ili sumnjali u moć našeg jednog jedinog glasa. Ta snaga postoji, makar ostali u manjini. Ali to mora da bude glas čija će javna snaga biti uvek i svuda, svakog dana, a ne samo zatvorena, izgubljena u klaustrofobičnoj glasačkoj kutiji.