Advokatske i druge ideološke uniforme

Povodom teksta „Uvek ću braniti pravo mojih klijenata da kažu ono što misle”, „Politika”, 21. aprila

Novinarstvo i advokatura su profesije o kojima postoje mnogi stereotipi. U reagovanju na moj tekst „Falš liberali protiv Borisa Malagurskog”, Ognjen Rašuo – koji je istovremeno advokat (profesionalac) i novinar (amater, ali pri jednom moćnom korporativnom mediju) – uverljivo je demonstrirao duboke korene nekih od najgorih predrasuda.

Advokat Rašuo nije, kako tvrdi, samo na sudu branio pravo svojih klijenta da kažu ono što misle, što pod određenim uslovima može biti vredno hvale, naročito ako se stvarno ne slaže s onim što su govorili. Rašuo sada sugeriše da je Vrhovni kasacioni sud zaključio ne samo da nisu krivi po članu po kome su optuženi već da presuda predstavlja dokaz da su„očovadni” liberali „hrabri i pošteni ljudi”. Valjda su i zarađale kašike kul kada su „građanske”.

Potresna lična priča, pozivanje na očevu sudbinu i mahanje pravoslavljem, što je Rašuo podelio sa čitaocima „Politike”, predstavljaju tužne izgovore pravnika koji je iskoračio iz profesije u zbunjujuće etičko ništavilo. Zato i Rašuovo ime u mom komentaru nije, kako tvrdi, pomenuto u negativnom kontekstu – već je istaknut ideološki kontekst u koji se sam udobno smestio kao neko ko daje legitimitet mržnji i porukama koje mnogima, pa i sudijama dva suda, zvuče kao neprihvatljive pretnje nasiljem.

Novinar Rašuo s ponosom ističe da piše za srpski „Vajs”, tabloidni sajt sa koga se Malgurskom i dalje šalju odvratne poruke i žali se da mu Srbija „nikad nije pružila ništa”. Ali, on je na „Vajsu” samo pažljivo dozirani, začinski nacionalista, ćirilični pobratim latinične omraze, nezadovoljnika koji u siromašnoj Srbiji iz drugih razloga vide lošu maćehu.

Advokat koji se diči time da je član njegove porodice prvi pomenut u „Politici” u tekstu „Nećemo uniforme slične ustaškim” postao je egzaltirani novinar „Vajsa”, čija bi se uređivačka politika mogla analizirati i u tekstu pod naslovom „Hoćemo uniforme slične uniformama NATO-a”.

Rašuo se u „Politici” ponovo podsmeva Malagurskom jer je ovaj navodno napisao da iza pretnji stoji „volšebni centar moći”. Ne znam, možda i izmišljanje izjava spada u posao advokata, koji, za razliku od novinarskog, ne mogu da obavljaju amateri. Ali, u tekstu Malagurskog, koji je na „Vajsu” naveden kao izvor u kome pominje „volšebni centar moći” – njega jednostavno nema.

Štaviše, tu nema ničega što bi moglo da se tumači kao verovanje da mu o glavi radi bilo koji centar moći. Malagurski samo piše da je „zaista jezivo pomisliti da sloboda za neke podrazumeva i slobodu da se organizuju putem interneta samo da bi zajedno pretili i pozivali na nečiji linč”. Čak ne navodi ni da je jedan od oslobođenih, koji su mu javno pretili šipkama i oslepljivanjem, velika nada evroatlantske „druge Srbije”.

Da je želeo, Malagurski je mogao da nađe argumente za tezu da nasuprot njemu stoji jedan centar moći. Teško je poverovati, ali na zvaničnoj prezentaciji suda, koji je „u ime naroda” preinačio pravosnažnu presudu, upadljivo je navedeno: „Za sadržaj ovog sajta odgovoran je Vrhovni kasacioni sud i on ne mora nužno održavati stavove USAID-a ili Vlade Sjedinjenih Američkih Država.”

Utešno je znati da portal – na kome naš najviši sud objavljuje sve presude – ne odražava baš uvek stavove Vlade SAD. Mada, verujem da je ovu daleku, ali brižnu vladu obradovala činjenica da ćirilična oslobađajuća presuda trojci, koja kaže da nisu dovoljno konkretno pretili upornom kritičaru američke politike, verno izražava njene stavove.

Podjednako neprincipijelan, Rašuo piše da mu smeta ono „u šta se ’Politika’ pretvorila” i pominje demagogiju i izvrtanje smisla reči. Mogu da razumem uzroke njegovog besa i klevetanja „Politike” i mene kao spoljnog saradnika. Neki ljudi, kada im postavite ogledalo, kada ih citirate i ukažete na smisao izrečenog, odmah krenu da ga razbijaju.

Fakultet za medije i komunikacije