Španija peti mesec bez vlade

Još se politički plakati sa fotografijama lidera četiri glavne partije nisu ni iscepali, a već će se preko njih lepiti novi sa slikama istih ličnosti, ali sa pozivom na još jedne izbore 26. juna. Španija je ušla u peti mesec bez vlade i političke blokade, pa je neizvesno da li će Barak Obama uopšte stići do kraja svog mandata da poseti Madrid, iako je to trebalo da se desi ovog leta. Otkako su na parlamentarnim izborima 20. decembra prošle godine, glasačkom voljom, u parlament ušle četiri veće partije, Španija nije uspela da se prestroji u skladu sa novonastalim okolnostima.

Iako je većina Španaca dugo priželjkivala kraj dvopartijskog sistema u kome su se na vlasti od smrti diktatora Franka smenjivale konzervativna Narodna partija i Socijalistička stranka levog centra,  ulazak u igru dve nove nekonvencijalne partije napravio je od postizborne kombinatorike nemoguću misiju. Mnogi krivicu za ovu blokadu svaljuju na mladu levičarsku stranku Podemos i odbijanje njenog lidera Pabla Iglesijasa da pristane na kompromis kako bi se ujedinio sa socijalistima. Ali čak i da se to desilo, broj parlamentarnih mesta ne bi bio dovoljan da se postigne većina. Kao što i koalicija između (do izbora vladajuće) Narodne stranke i Sijudadanosa (Građani), partije stvorene uz podršku krupnih biznismena, nije mogla da obezbedi potrebnu većinu. Lideri sve četiri stranke tri puta su išli kod kralja Felipea Šestog, pregovaralo se sa svima, ispitane su sve mogućnosti i svaki put se pokazalo da je sastavljanje vlade nemoguće. Očekuje se da kralj u utorak, drugog maja, kad ističe krajnji rok za sastavljanje vlade, raspusti parlament i raspiše nove izbore za 26. jun. Ali malo se ko nada da bi na njima mogla da se dobije drugačija mapa puta od one koja je voljom birača zacrtana još u decembru prošle godine.

U svetu se dogodilo mnogo toga značajnog, u čemu Španija nije mogla da učestvuje dok su se partije preganjale kako da namaknu većinu a da se odustajanjem od svojih predizbornih obećanja do kraja ne kompromituju. Madrid se nije usudio da posle terorističkog napada na Pariz ponudi ili odbije svoje trupe za borbu protiv Islamske države, parlamentu nije pružena prilika da se izjasni oko briselskog sporazuma između EU i Turske i vraćanja izbeglica, iako već penzionisani, mnogi ambasadori ostali su na ključnim mestima bez ikakvih instrukcija, zbog „Panamskih papira” i svoje umešanosti u ofšor biznis, jedan ministar u tehničkoj vladi Narodne stranke morao je da podnese ostavku… Najgore od svega jeste povećanje broja nezaposlenih i opomena iz Brisela koja je stigla pre nekoliko dana da će Madrid morati dodatno da steže kaiš jer nije ispunio cilj o smanjenju fiskalnog deficita u 2015.

Broj nezaposlenih je u prva tri meseca ove godine porastao za 11.900 lica, tako da sada iznosi 21 odsto, što je jedna od najvećih stopa u zemljama EU. Vladajuća Narodna stranka je smanjenje stope nezaposlenosti postavila u svoj prvi zadatak u toku proteklog mandata. Povrh svih nedaća, Katalonija je ponovo pokrenula proces za otcepljenje, a tamošnje stanovništvo sve je sklonije odvajanju od Španije. Od svih partija jedino je Podemos u svoj program uneo i mogućnost da se promenom ustava dopusti Kataloncima da na referendumu odluče hoće li nastaviti da budu deo Španije, ili će poći putem nezavisnosti. To je bio jedan od razloga zbog kojeg nijedna druga stranka nije htela u koaliciju sa Podemosom. Stranka Pabla Iglesijasa optuživana je za izdaju, dok se sve ostale partije odlučno protive referendumu o otcepljenju, što je i zabranjeno sadašnjim ustavom.

U takvom sumornom scenariju, predviđa se da će umorni Španci u veoma malom broju izaći na ponovljene izbore, pogotovo što ne veruju u promene koje su im obećavale nove stranke.

Ne računajući ono što su potrošile pojedinačne stranke, izbori su 20. decembra koštali državu 130 miliona evra. Građani će iz svog džepa morati da plate za neuspeh političara da se dogovore. Sa dvora se savetuje strankama da se sve kampanje skrate sa dve na jednu nedelju. I ovako su njihovi programi svima već poznati. Sve partije strahuju od besa birača, pa se i same zalažu za štednju. Ali da bi se odlučilo gde će najviše da se seče budžet, stranke moraju da se bar o tome dogovore. Neke su se već previše zadužile, dok je nekima preostalo nešto novca. I prelepljivanje plakata sa istim likovima a različitim datumima nije besplatno.