Moja mala porodična tajna

Ako se za nekog može reći da je pravi Evropljanin, onda je to bez sumnje glumac, reditelj i fotograf Vinsent Perez. U njemu teče špansko-nemačka krv, rođen je u Švajcarskoj, odrastao, školovao se na Konzervatorijumu za dramsku umetnost i živi u Francuskoj, u Parizu.

Ove godine je na engleskom jeziku snimio film prema književnom remek-delu „Sam u Berlinu”, odnosno „Svako umire sam” nemačkog pisca Hansa Falade.

 Vinsenta Pereza pamtimo po ulogama u filmovima „Sirano de Beržerak”, „Kraljica Margo” koji mu je doneo planetarnu slavu, „Fanfan lala”, „Indokina”, „Vrana”, „Snovi o Africi”, „Nevesta vetra”.

Poslednji put je za „Politiku” govorio još 1997, a povod za taj kanski razgovor bila je uloga legendarnog junaka meksičke revolucije i simbola antifeudalne borbe Emilijana Zapate, u filmu „Zapata”, koji je režirao i producirao meksički reditelj Alfonso Arau.

Naš list zabeležio je i njegov boravak u Beogradu 2009, tokom snimanja filma „Skandal u rimskoj banci” u produkciji „Filma 87”, a sada čitaocima nudi ekskluzivni intervju sa Perezom povodom filma „Sam u Berlinu”.

Vašu nacionalnost je komplikovano objasniti?

I jeste i nije. Moj otac je Španac, rođen u Španiji, majka mi je Nemica, ja sam rođen u Švajcarskoj, u Lozani, a kod kuće smo pričali na francuskom jeziku. U Parizu živim već decenijama i smatraju me francuskim glumcem.

Koji je na engleskom jeziku snimio film u Nemačkoj sa britanskim glumcima u glavnim ulogama?

Nije li baš to evropski? Malo ljudi razume šta to znači, a ja baš zbog svoje mešane krvi i života mogu da kažem da sam Evropljanin. Mnogo je razloga za ovaj film. Pre svega ta divna knjiga koju sam pročitao, koja daje odgovore na pitanja koja sam sebi godinama i godinama postavljao, a nisam dobijao odgovor. Pitanja vezana za jedan od najmračnijih perioda u istoriji, za to kako je bilo moguće da Hitler i nacisti sa svojom ideologijom opčine toliki broj Nemaca. Ali, i pitanja vezana i za moju porodicu o čijem jednom delu veoma dugo gotovo ništa nisam znao.

Pretpostavljam o onom nemačkom delu porodice?

Da. O španskom sam znao. Mog dedu po ocu pogubili su frankisti i to je veoma emocionalna i tragična priča. S druge strane, vremenom sam otkrio da je jedan član moje nemačke porodice bio nacista, aktivni član Nacionalsocijalističke partije, da je moj deda-ujak kao mobilisani sedamnaestogodišnjak poginuo na ruskom frontu, a da je ostatak porodice živeo u velikom strahu. Zato sam pročitavši knjigu „Sam u Berlinu” („Svako umire sam”, prim. aut.) Hansa Falade otkrio da u njoj ima toliko toga što bi moglo da bude priča i o mojoj porodici.

Je li to otkriće bilo zastrašujuće?

Veoma. Dugo nisam znao kako s tim da se nosim, a onda je Faladina knjiga u meni pokrenula želju da po njoj snimim film što je zahtevalo veoma dug proces. Suočavanje s periodom Drugog svetskog rata u samoj Nemačkoj, periodom osećanja straha, a zatim i snažnog verovanja u ispravnost nacističke ideologije, pa sve do prvih znaka sumnji.

Toliko je mnogo filmova već urađeno na ovu temu, a šta je ono što vaš pristup čini svežim?

To što je ovo film o dvoje običnih, takozvanih malih ljudi u koje se posle gubitka golobradog sina negde na dalekom frontu usadila sumnja, a posle i probudila želja za suprotstavljanjem toj ogromnoj mašineriji laži i zla. Oni su istinite ličnosti. Oni nisu bili nikakvi superheroji. Oni su se suprotstavljali na svoj način i sa svoje male pozicije u društvu. Sveže je što je ovo film iz perspektive Nemaca. Na međunarodnom planu takvi gotovo da ne postoje.

Osam godina ste radili na ovom filmskom projektu, niste li pomislili da odustanete?

Mnogo puta sam na to pomislio. Srećom, samo pomislio. Napred me je gurao taj neki osećaj duga prema svojoj porodici. I prema majci koja već dugo pati od Alchajmerove bolesti.

Imali ste sreću da vas u projektu podrže i glumci poput Eme Tompson i Brendona Glisona koji su prihvatili uloge Ane i Ota Kvangela, bračnog para koji je širom Berlina distribuirao razglednice s porukama protiv Hitlera i njegovog režima?

To je bio moj spas. Ema je znala za knjigu, pročitala ju je i pre mog poziva za ulogu. Kada smo pričali o ulozi Ane, ona mi je rekla se oduvek pitala kako je većina Nemca zaista živela pod Hitlerovim režimom i da često misli kako su nacisti okupirali i Nemačku, baš kao što su to činili i u drugim zemljama. Brendon je prvo pročitao scenario pa tek onda knjigu. Bio je veoma zaintrigiran, a pred samo snimanje rekao mi je kako se vrlo dobro seća svojih boravaka u Berlinu u vreme postojanja zida pored kojeg se prolazilo spuštenih glava.

A kako je reagovao nemački glumac Danijel Brul kada ste mu ponudili ulogu inspektora u Gestapu?

Danijelu je dobro poznato sveukupno Faladino stvaralaštvo i pisanje koje smatra preciznim, fokusiranim najčešće na radničku klasu. Rekao mi je da je knjiga „Sam u Berlinu” (u Nemačkoj je objavljena i integralna, necenzurisana verzija ovog Faladinog remek-dela koje je engleski prevod doživelo tek 2009) bila istorijska lekcija i za njega samog. Berlinske ulice u kojima se događa radnja jesu ulice iz njegovog komšiluka. Svidela mu se uloga inspektora, čoveka koji u Gestapu sledi striktna naređenja, jer je to lik čoveka kojeg je režim slomio.

Da li ste se samo zbog snage same priče opredelili za ono što se zove klasična režija?

Želeo sam da napravim trajniji film. Film koji može da živi uvek, da se gleda i za deset, dvadeset godina. Zbog toga nisam želeo da eksperimentišem sa formom ili da se služim rediteljskim „vratolomijama”. Po stilu ovo jeste klasika.

Režirali ste i pre, pa ste u jednom trenutku od režije digli ruke?

U jednom trenutku kada sam se suočio sa spoznajom da više nisam mlad glumac. Kako me je oduvek gonila želja da pričam priče posvetio sam se u jednom periodu režiji, ali sam se brzo suočio sa problemima. Živim u Francuskoj, a teme mojih filmova nisu bile francuske pa ih je bilo veoma teško producirati. Posle drugog filma koji sam režirao shvatio sam da nemam više adekvatnih priča i da treba da odustanem. Srećom, onda sam pročitao Faladinu knjigu i rediteljska vatra se u meni ponovo upalila.

Pozorište nikada niste napuštali?

Ne. Trenutno u Parizu igram predstavu „Opasne veze” i u tome veoma uživam. Uživam u glumačkom poslu, ali imam misiju u životu, a to je da snimam filmove i režiram.