Rizična izložba mamac za publiku

„Ako želiš da živiš opasno, poseti umetničku galeriju” – naslov je britanskog „Gardijana” iza kojeg se krije zanimljiva priča o izložbama koje su mogle biti viđene u jednom od najpoznatijih izlagačkih prostora na svetu, a koje su bile potencijalno opasne po publiku, na različite načine. To, međutim, posetioce nije odvratilo od poseta, naprotiv. Što je postavka bila rizičnija za posmatrače, njih je bilo više.

List podseća na jednu od svakako bizarnijih izložbi, ujedno i jednu od rizičnijih – reč je o retrospektivi Dejmijana Hersta, održanoj tokom 2012. u muzeju Tejt modern. Umetnik je tom prilikom izložio, sada već čuvene, providne sanduke vitrine, u kojima su se nalazili delovi uginulih životinja, iz kojih su, kako se spekulisalo, curila isparenja formaldehida. Tim istraživača nadgledao je artefakte i nakon provere obznanio je rezultate: čitav prostor bio je pun opasnih čestica čija je koncentracija prekoračivala zakonom dozvoljeni limit. Iako se u javnosti potom raspravljalo o tome da li je način dolaska do ovih saznanja legitiman, budući da provera nije sprovođena u saradnji sa umetnikom ili galerijom, već su stručnjaci Politehničkog univerziteta u Milanu, prerušeni u obične posetioce, specijalnim instrumentima tajno analizirali vazduh unutar Tejta, publika je reagovala suprotno očekivanjima. Onog momenta kada su se glasine o opasnim gasovima pojavile, broj posetilaca je porastao. Dva specijalizovana medicinska magazina nisu tako jedini bili na dobitku od „razotkrivanja Hersta”, već je to bio i Tejt.

Drugi slučaj tiče se postavke „Šibolet” Doris Salsedo, poznate kolumbijske vajarke, koja se u istom muzeju nalazila tokom 2007. godine. Deo njene instalacije bila je i duboka pukotina u podu „Turbina hola” muzeja koja se prostirala od jednog do drugog zida. Kada se nekolicini posmatrača noga zaglavila ili propala kroz pukotinu, to je samo povećalo popularnost izložbe. Većina je, po sopstvenom priznanju, dolazila u želji da im se desi to isto, iako se ispostavilo da to nije nimalo jednostavno kako se činilo. Treći umetnik koji se u ovom smislu pamti jeste poznati kineski konceptualista Aj Vejvej i njegova još poznatija izložba. Vejvej je hiljadu kvadratnih metara ovog muzeja posuo sa oko 100 miliona porcelanskih unikatnih semenki suncokreta, po kojima su ljudi mogli i da gaze. Nedugo po otvaranju pojavila se bojazan da bi ovaj svojevrstan „tepih od semenki” mogao da bude nebezbedan zbog prašine koja bi mogla da bude toksična, pa je odlučeno da publici bude dozvoljeno da ga posmatra sa pasarele „Turbina hola”. Ljubitelji njegove umetnosti to mu nisu zamerili. I ne samo to, posle ove izložbe postao je megazvezda.

Jedan od umetnika u našoj sredini čiji je rad bio za publiku provokativan jeste Zoran Todorović, koji je Srbiju predstavljao i na Bijenalu savremene umetnosti u Veneciji. Naime, njegove pihtije nastale od ljudskih otpadaka nakon procesa liposukcije viđene su na izložbi u Novom Sadu 2009. godine. Kuriozitet je tada bio da su, kako su to mediji pisali, citirajući umetnika, neki posetioci čak i kušali izloženi materijal.

Osim očekivanog i poželjnog momenta šoka publike, u savremenoj umetnosti mogao bi se pomenuti još jedan ustanovljen i poznat trend – onaj u kojem umetnici u opasnost dovode same sebe. Eksperimentalnost u umetnosti često za cenu ima rizik. Legendarna Marina Abramović je u poziciji preispitivanja psihofizičkih granica svoga tela bila mnogo puta. Performans „Ritam” iz 1974. možda je među najreprezentativnijim – okupljenima je na raspolaganju bilo čak 72 predmeta (među njima i skalpel, makaze, bič, pištolj) kojim su oni tokom šest sati po sopstvenoj volji mogli da intervenišu na njenom telu. Time je, kako je rekla kasnije, testirala svoju ranjivost i tuđu agresivnost. Dragan Ilić, njujorški umetnik srpskog porekla, još jedan je od onih koji su poznati po svojim „pozitivnim incidentima”. U jednom od njih, izvedenim 2008. s nazivom „Ljudi koje ne volim”, dozvolio je posmatračima, među kojima su bili i novinari, da ga, dok je uzvikivao imena istorijskih savremenika čiji je identitet provocirao okupljene, gađaju stotinama zašiljenih crvenih grafitnih olovaka, pri čemu sebe ničim nije zaštitio.

– Kada je reč o izložbama u kojima je moguća opasnost usmerena na publiku, rekla bih da je na sceni, u pomenutim slučajevima, jedna vrsta suptilnog navikavanja publike na društvo rizika u kojem živi, i to putem institucije umetnosti. Senzacije visokog nivoa tako se jednostavnije prihvataju onda kada se dešavaju i van domena umetnosti. Kada govorimo o krhkosti i ranjivosti tela, one su kroz istoriju performansa bile dominantna tema, često su se i prekoračivale granice. Odmah sam se setila gostovanja Franka Bija 2002. godine u SKC-u. Naša publika je tada burno reagovala i na samu najavu da će čovek šetati po pisti i prolivati svoju krv – ocenjuje Maja Ćirić, istoričarka umetnosti, i dodaje još jedan aspekt u kojem može ići razgovor na ovu temu.

– Mislim da bi u kontekstu današnjice svakako trebalo pomenuti i agresiju prema ljudskoj intimi. Tino Sigal je u svom izvođenju u Gugenhajm muzeju u Njujorku, nazvanom „Goli muzej”, proizveo situaciju u kojoj su performeri propitivali posetioce o intimnim detaljima iz njihovog života: zašto nisu udati ili zašto nemaju decu. Time se postavlja pitanje gde je granica zadiranja u pravi intimni prostor.