Ризична изложба мамац за публику

„Ако желиш да живиш опасно, посети уметничку галерију” – наслов је британског „Гардијана” иза којег се крије занимљива прича о изложбама које су могле бити виђене у једном од најпознатијих излагачких простора на свету, а које су биле потенцијално опасне по публику, на различите начине. То, међутим, посетиоце није одвратило од посета, напротив. Што је поставка била ризичнија за посматраче, њих је било више.

Лист подсећа на једну од свакако бизарнијих изложби, уједно и једну од ризичнијих – реч је о ретроспективи Дејмијана Херста, одржаној током 2012. у музеју Тејт модерн. Уметник је том приликом изложио, сада већ чувене, провидне сандуке витрине, у којима су се налазили делови угинулих животиња, из којих су, како се спекулисало, цурила испарења формалдехида. Тим истраживача надгледао је артефакте и након провере обзнанио је резултате: читав простор био је пун опасних честица чија је концентрација прекорачивала законом дозвољени лимит. Иако се у јавности потом расправљало о томе да ли је начин доласка до ових сазнања легитиман, будући да провера није спровођена у сарадњи са уметником или галеријом, већ су стручњаци Политехничког универзитета у Милану, прерушени у обичне посетиоце, специјалним инструментима тајно анализирали ваздух унутар Тејта, публика је реаговала супротно очекивањима. Оног момента када су се гласине о опасним гасовима појавиле, број посетилаца је порастао. Два специјализована медицинска магазина нису тако једини били на добитку од „разоткривања Херста”, већ је то био и Тејт.

Други случај тиче се поставке „Шиболет” Дорис Салседо, познате колумбијске вајарке, која се у истом музеју налазила током 2007. године. Део њене инсталације била је и дубока пукотина у поду „Турбина хола” музеја која се простирала од једног до другог зида. Када се неколицини посматрача нога заглавила или пропала кроз пукотину, то је само повећало популарност изложбе. Већина је, по сопственом признању, долазила у жељи да им се деси то исто, иако се испоставило да то није нимало једноставно како се чинило. Трећи уметник који се у овом смислу памти јесте познати кинески концептуалиста Ај Вејвеј и његова још познатија изложба. Вејвеј је хиљаду квадратних метара овог музеја посуо са око 100 милиона порцеланских уникатних семенки сунцокрета, по којима су људи могли и да газе. Недуго по отварању појавила се бојазан да би овај својеврстан „тепих од семенки” могао да буде небезбедан због прашине која би могла да буде токсична, па је одлучено да публици буде дозвољено да га посматра са пасареле „Турбина хола”. Љубитељи његове уметности то му нису замерили. И не само то, после ове изложбе постао је мегазвезда.

Један од уметника у нашој средини чији је рад био за публику провокативан јесте Зоран Тодоровић, који је Србију представљао и на Бијеналу савремене уметности у Венецији. Наиме, његове пихтије настале од људских отпадака након процеса липосукције виђене су на изложби у Новом Саду 2009. године. Куриозитет је тада био да су, како су то медији писали, цитирајући уметника, неки посетиоци чак и кушали изложени материјал.

Осим очекиваног и пожељног момента шока публике, у савременој уметности могао би се поменути још један установљен и познат тренд – онај у којем уметници у опасност доводе саме себе. Експерименталност у уметности често за цену има ризик. Легендарна Марина Абрамовић је у позицији преиспитивања психофизичких граница свога тела била много пута. Перформанс „Ритам” из 1974. можда је међу најрепрезентативнијим – окупљенима је на располагању било чак 72 предмета (међу њима и скалпел, маказе, бич, пиштољ) којим су они током шест сати по сопственој вољи могли да интервенишу на њеном телу. Тиме је, како је рекла касније, тестирала своју рањивост и туђу агресивност. Драган Илић, њујоршки уметник српског порекла, још један је од оних који су познати по својим „позитивним инцидентима”. У једном од њих, изведеним 2008. с називом „Људи које не волим”, дозволио је посматрачима, међу којима су били и новинари, да га, док је узвикивао имена историјских савременика чији је идентитет провоцирао окупљене, гађају стотинама зашиљених црвених графитних оловака, при чему себе ничим није заштитио.

– Када је реч о изложбама у којима је могућа опасност усмерена на публику, рекла бих да је на сцени, у поменутим случајевима, једна врста суптилног навикавања публике на друштво ризика у којем живи, и то путем институције уметности. Сензације високог нивоа тако се једноставније прихватају онда када се дешавају и ван домена уметности. Када говоримо о крхкости и рањивости тела, оне су кроз историју перформанса биле доминантна тема, често су се и прекорачивале границе. Одмах сам се сетила гостовања Франка Бија 2002. године у СКЦ-у. Наша публика је тада бурно реаговала и на саму најаву да ће човек шетати по писти и проливати своју крв – оцењује Маја Ћирић, историчарка уметности, и додаје још један аспект у којем може ићи разговор на ову тему.

– Мислим да би у контексту данашњице свакако требало поменути и агресију према људској интими. Тино Сигал је у свом извођењу у Гугенхајм музеју у Њујорку, названом „Голи музеј”, произвео ситуацију у којој су перформери пропитивали посетиоце о интимним детаљима из њиховог живота: зашто нису удати или зашто немају децу. Тиме се поставља питање где је граница задирања у прави интимни простор.