„Filosofija palanke” i njeni kritičari

Za jednu knjigu verovatno ne postoji veća pohvala od toga da bude neprestani predmet polemike. Ne, naprosto, predmet hvale – to je dosadno i sumnjivo – već upravo izvor neslaganja i sporova, povod novih čitanja i tačaka nesporazuma. Ako je suditi po tome koliko je gneva navukla na sebe i svoga autora, koliko je čitalaca povredila, „Filosofija palanke” Radomira Konstantinovića jedna je od najživljih knjiga na srpskom jeziku. Od trenutka kada je Konstantinović, 1967. godine, počeo da čita delove rukopisa na Trećem programu Radio Beograda, do danas, ta knjiga ne prestaje da živi punim životom, kakvim su, valjda, živele i još uvek žive možda još samo knjige Danila Kiša. Ono, međutim, što buni kritičare Konstantinovićeve knjige, jeste dilema otkud tolika uznemirenost pred jednim teškim filozofskim tekstom. Kako je moguće da tekst kroz koji se nije lako probijati, koji vrvi paradoksima, za koji je potrebno visoko umeće čitanja da bi se uopšte prešao, tekst koji ne podilazi prostoti, izazove toliko pokreta, toliko nedoumica, toliko sporova i da, na kraju, bude u tolikoj meri uticajan da vodeće dnevne novine u zemlji svako malo otvaraju prostor za kritiku te knjige?

Kritičari „Filosofije palanke” gotovo jednodušno ističu da „tajna” te knjige nije u njoj, već u svojevrsnoj politizaciji „slučaja”, te da ona svoju slavu duguje ne samom tekstu nego ideološkom radu koji joj je pribavio (nezasluženu) vidljivost. Ovaj prigovor valja shvatiti ozbiljno i usložniti ga. Nema sumnje da su se Konstantinovićevom knjigom, kao bogatom riznicom ideja, bavili teoretičari prepoznatljivog i nespornog dela (Latinka Perović, recimo). Nesumnjivo je da su oni i u samim tumačenjima položili račun o svojoj kompetenciji (Aleksandra Bosnić Đurić, na primer). Nema sumnje ni u to da je ideološka pozicija rečenih tumača jasno profilisana i, u najširem, mogla bi se odrediti kao antifašistička (Milorad Belančić). (Je l’ to loše?) To, naravno, nikako nije slučajno jer „Filosofija palanke” i jeste izraziti brevijar antifašizma.

Da bi se, dakle, ova knjiga čitala i tumačila, potrebno je da se tumač legitimiše i samim tumačenjem, što, dodajmo, nije za rukom pošlo nijednom kritičaru. Sve dosadašnje kritike utopile su se u mulju banalnosti. Iako bi bilo zanimljivo i korisno pročitati dobru kritiku „Filosofije palanke” – onako, otprilike, kako Žil Delez kritikuje Kanta, svog najljućeg neprijatelja kome se divi – dosadašnji pokušaji svode se na banalnost. Naravno, to što su banalni ne znači da nisu i dobrano toksični. Banalnost je po definiciji toksična, o čemu nas ubedljivo izveštava „Filosofija palanke”. Najzad, nema nijedne složene knjige koja je preživela kao takva već je živela od tumačenja, od novih čitanja, od kritike, od ideja koje je porađala i od primalja (babica) tih ideja. Potrebno je naučiti diviti se velikoj knjizi da bi se mogla kritikovati. Svaka velika knjiga ima velike čitače. Konstantinovićeva, utoliko, nije izuzetak. Nažalost, njeni su kritičari nedorasli zadatku kritike. Ne zato što kritikuju, već zato što ne znaju šta kritikuju. Otud tanka strategija osporavanja koja insistira na tome da je tekst odveć težak, odveć neproziran i za čitanje i za razumevanje i za prevođenje i, uopšte, napast jedna za banalni um. Tome nasuprot nije uočeno da se ijedan kompetentni čitač požalio na težinu knjige.

Ono pred čime se kritičari „Filosofije palanke” upadljivo ne snalaze jeste paradoks. Kod velikih majstora poput Konstantinovića filozofija ne završava paradoksom, već paradoksom počinje. Paradoks je strast filozofije (up. Žil Delez, „Razlika i ponavljanje”, srpski prevod str. 368). Teško je kritičaru koji ne dobacuje do opštosti – jer kritičari „Filosofije palanke” ostaju u posebnostima, uglavnom nacionalnim (te ne čudi što nisu baš gadljivi na fašizam) – da razume igru ovog tipa (str. 110, izdanje iz 2004): „Pobuna do koje ovde dolazi [palanačka pobuna protiv nezaustavljivog protoka vremena], u pokušaju poricanja banalnosti, završava u negaciji vremena, negaciji koja nije samo svojstvena banalnosti već koja je osnovno njeno svojstvo. Nema pomirenja između banalnosti i vremena.” Nijedan kritičar „Palanke” nije nas ubedio da je u stanju da dobaci do ovakvog mesta, a takvih obrta u gustom tkanju Konstantinovićeve knjige ima po nekoliko na svakoj stranici. Evo šta Konstantinović ovde kaže (drugim rečima): Kad god palanački duh hoće da se ušuška u večnom i nepromenljivom, kad god se upne da od svoje duhovne palanke napravi mali Rim, on nasrće na vreme u kojem živi proglašavajući ga banalnim, neduhovnim, površnim; on živom vremenu suprotstavlja mrtvu večnost u obliku, recimo, nedodirljive tradicije ili neuništivog narodnog bića i time se nepogrešivo, kao muva, peca u mreže banalnosti, gde nastavlja da se koprca sve misleći da, u stvari, leti. To bezglavo koprcanje palanačkog duha najčistiji je nihilizam, najčistiji nasrtaj na život, na onu neodoljivu tamnu silu (piše Niče) koja neiscrpno želi samu sebe. Zato je banalnost uvek nihilistička, zato Konstantinović (zajedno s Hanom Arent, Danilom Kišom, Žilom Delezom) grmi protiv nje i zato je kritičari „Filosofije palanke” tako spokojno neguju. Zato banalnost jeste zlo.

P. S. Pomalo zabrinjava što „Politika” ogroman prostor otvara za napad na antifašističku knjigu, i to upravo u vreme jačanja neofašističkih pokreta, kako u svetu tako i kod nas. Bilo bi dobro da tih 60.000 znakova ponudi i onima koji veruju da je antifašizam civilizacijsko dostignuće.

Filozof