Erdogan: Putuj, Evropo

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je u nezaustavljivom pohodu ka apsolutističkoj vlasti iznudio povlačenje šefa svoje stranke i premijera koga je sam odabrao, rizikujući da zemlju ponovo uvuče u krizu nesagledivih posledica. Turska politika uvek je bila puna iznenađenja. Ahmet Davutoglu nije izgubio izbore, nije mu izglasano nepoverenje u parlamentu, nije čak ni podneo ostavku. Samo se povukao sa mesta lidera vladajuće Partije pravde i razvoja (AKP), a samim tim i sa položaja premijera. „Ne treba da zaboravite kako ste dobili vaš položaj”, upozorio je Erdogan pre nego što će svog dugogodišnjeg partijskog saborca i šefa diplomatije prisiliti da se povuče, čime je označan kraj tandema koji je od 2002. obeležavao tursku politiku.

Davutoglu je svoju ostavku diplomatski opisao rečima da ona njegov izbor, „već rezultat potrebe”, ali je kao budući običan vojnik partije odmah dodao: „Niko iz mojih usta nije čuo, niti će čuti, jednu jedinu reč protiv našeg predsednika.”

Javnog razlaza nema, ali su pukotine u njihovim odnosima počele da se naslućuju odmah pošto je Davutoglu avgusta 2014. zamenio Erdogana na mestu premijera. Posle izbora novembra 2015. Erdogan je bio ljut što lider AKP nije uspeo da u parlamentu obezbedi apsolutnu većinu koja mu je neophodna za promenu ustava i prelazak na jak predsednički sistem u kome će držati sve poluge vlasti.

Deo članstva AKP-a privatno je izražavao nezadovoljstvo kontrolom koju je Erdogan ostvario u političkom životu, uključujući vojsku, policiju, sudstvo i medije, ali Davutoglu je pažljivo izbegavao da ga uvrste u tabor kritičara. Erdogan ga je i odabrao za premijera znajući da nema široku podršku unutar AKP-a.

Iako se trudio da u javnosti ostavi utisak Erdoganovog lojaliste, Davutoglu se na neke teme s njim razilazio. Stavljao je pod znak pitanja praksu da novinari idu u zatvor i pre suđenja i da ne mogu da se uz kauciju brane sa slobode. Nagoveštavao je da je za obnovu mirovnih pregovora sa Kurdima koji su prekinuti prošle godine.

Erdogan zahteva stoprocentnu poslušnost. Kada je Davutogluu prošle nedelje, dok je bio u Kataru, ukinuto pravo da imenuje provincijske lidere AKP-a, postalo je jasno ko mu saseca izvore eventualne podrške. Onda je u sredu na jednom blogu za koji se veruje da pripada Erdoganovom novinaru bio optužen da je „u konspiraciji s Zapadom” protiv predsedničkog projekta. Bilo je jasno šta mu se sprema. Put ka smeni bio je otvoren.

Kakva god bude sudbina bivšeg univerzitetskog profesora i tvorca doktrine turske spoljne politike – koja je uzgred budi rečeno doživela fijasko na Bliskom istoku i prema Rusiji – raseline unutar AKP-a mogle bi da se prodube i dodatno doprinesu oštrijoj polarizaciji već ozbiljno podeljenog turskog društva.

Kemal Kiličdaroglu, lider najjače opozicione Republikanske partije, koja se sa pozicija Ataturkovog sekularizma suprotstavlja Erdoganovoj islamizaciji zemlje, a sa pozicija demokratije predsednikovoj autokratiji, već tvrdi da smena prevazilazi odnose unutar vladajuće partije: „Davutogluovu ostavku ne treba posmatrati kao unutarstranačko pitanje. Sve pristalice demokratije moraju da pruže otpor ovom dvorskom udaru.”

Neizvesne posledice istovremeno napuštaju granice Turske. Puna koncentracija moći u Erdoganovim rukama dolazi u vremenima kada je predsednik već pokazao da je sklon opasnim vojnim rizicima: od obnove rata sa Kurdima na jugoistoku Turske preko obaranja ruskog vojnog aviona do pretnji da će uputiti vojsku za Siriju kako bi se obračunao sa tamošnjim Kurdima.

Davutoglu je bio glavni pregovarač sporazuma s EU oko migranata kojim je 81 milion Turaka dobilo ukidanje viza za putovanje u EU i šest milijardi evra pomoći za brigu oko izbeglica na svojoj teritoriji.

Davotogluovi kritičari tvrde da Erdogan nije bio upoznat sa detaljima sporazuma koji je turski premijer utanačio sa Angelom Merkel – što zvuči uverljivo imajući u vidu da je predsednik uočljivo bio odsutan kada je kancelarka zajedno sa predsednikom Evropskog parlamenta Donaldom Tuskom i Davutogluom posetila izbeglice u Turskoj, u blizini sirijske granice.

Odgovarajući tada na kritike da EU sarađuje sa turskim autokratom, Tusk je rekao da „nije sklopljen ugovor sa Erdoganom, već sa Republikom Turskom”. Sada ostaje da se vidi šta će se desiti.

Ankara je, bez obzira na sramne ustupke EU zbog izbegličke krize, izložena pojačanim kritikama zbog upotrebe sile u sprečavanju demonstracija, predloga da se ukida imunitet poslanicima opozicije, nepoštovanja ljudskih prava, gušenja slobodne reči, arbitrarnih hapšenja, zatvaranja listova…

Davutoglu se na ove teme doživljavao kao umereniji, poželjniji partner Zapada. Kulminacija je, čini se, bio poziv premijeru da poseti Belu kuću – nepun mesec dana pošto je Barak Obama odbio da se u Vašingtonu sastane sa Erdoganom.

Turska će, veoma je moguće, treći put za 18 meseci morati da ide na parlamentarne izbore kako bi Erdogan ostvario svoj cilj: dvotrećinsku većinu AKP-a u parlamentu, koja bi mu omogućila promenu ustava bez referenduma. U međuvremenu će potražiti novog partijskog šefa koji će mu, beskonačno odan, takav rezultat pokloniti.