Ердоган: Путуј, Европо

Турски председник Реџеп Тајип Ердоган је у незаустављивом походу ка апсолутистичкој власти изнудио повлачење шефа своје странке и премијера кога је сам одабрао, ризикујући да земљу поново увуче у кризу несагледивих последица. Турска политика увек је била пуна изненађења. Ахмет Давутоглу није изгубио изборе, није му изгласано неповерење у парламенту, није чак ни поднео оставку. Само се повукао са места лидера владајуће Партије правде и развоја (АКП), а самим тим и са положаја премијера. „Не треба да заборавите како сте добили ваш положај”, упозорио је Ердоган пре него што ће свог дугогодишњег партијског саборца и шефа дипломатије присилити да се повуче, чиме је означан крај тандема који је од 2002. обележавао турску политику.

Давутоглу је своју оставку дипломатски описао речима да она његов избор, „већ резултат потребе”, али је као будући обичан војник партије одмах додао: „Нико из мојих уста није чуо, нити ће чути, једну једину реч против нашег председника.”

Јавног разлаза нема, али су пукотине у њиховим односима почеле да се наслућују одмах пошто је Давутоглу августа 2014. заменио Ердогана на месту премијера. После избора новембра 2015. Ердоган је био љут што лидер АКП није успео да у парламенту обезбеди апсолутну већину која му је неопходна за промену устава и прелазак на јак председнички систем у коме ће држати све полуге власти.

Део чланства АКП-а приватно је изражавао незадовољство контролом коју је Ердоган остварио у политичком животу, укључујући војску, полицију, судство и медије, али Давутоглу је пажљиво избегавао да га уврсте у табор критичара. Ердоган га је и одабрао за премијера знајући да нема широку подршку унутар АКП-а.

Иако се трудио да у јавности остави утисак Ердогановог лојалисте, Давутоглу се на неке теме с њим разилазио. Стављао је под знак питања праксу да новинари иду у затвор и пре суђења и да не могу да се уз кауцију бране са слободе. Наговештавао је да је за обнову мировних преговора са Курдима који су прекинути прошле године.

Ердоган захтева стопроцентну послушност. Када је Давутоглуу прошле недеље, док је био у Катару, укинуто право да именује провинцијске лидере АКП-а, постало је јасно ко му сасеца изворе евентуалне подршке. Онда је у среду на једном блогу за који се верује да припада Ердогановом новинару био оптужен да је „у конспирацији с Западом” против председничког пројекта. Било је јасно шта му се спрема. Пут ка смени био је отворен.

Каква год буде судбина бившег универзитетског професора и творца доктрине турске спољне политике – која је узгред буди речено доживела фијаско на Блиском истоку и према Русији – раселине унутар АКП-а могле би да се продубе и додатно допринесу оштријој поларизацији већ озбиљно подељеног турског друштва.

Кемал Киличдароглу, лидер најјаче опозиционе Републиканске партије, која се са позиција Ататурковог секуларизма супротставља Ердогановој исламизацији земље, а са позиција демократије председниковој аутократији, већ тврди да смена превазилази односе унутар владајуће партије: „Давутоглуову оставку не треба посматрати као унутарстраначко питање. Све присталице демократије морају да пруже отпор овом дворском удару.”

Неизвесне последице истовремено напуштају границе Турске. Пуна концентрација моћи у Ердогановим рукама долази у временима када је председник већ показао да је склон опасним војним ризицима: од обнове рата са Курдима на југоистоку Турске преко обарања руског војног авиона до претњи да ће упутити војску за Сирију како би се обрачунао са тамошњим Курдима.

Давутоглу је био главни преговарач споразума с ЕУ око миграната којим је 81 милион Турака добило укидање виза за путовање у ЕУ и шест милијарди евра помоћи за бригу око избеглица на својој територији.

Давотоглуови критичари тврде да Ердоган није био упознат са детаљима споразума који је турски премијер утаначио са Ангелом Меркел – што звучи уверљиво имајући у виду да је председник уочљиво био одсутан када је канцеларка заједно са председником Европског парламента Доналдом Туском и Давутоглуом посетила избеглице у Турској, у близини сиријске границе.

Одговарајући тада на критике да ЕУ сарађује са турским аутократом, Туск је рекао да „није склопљен уговор са Ердоганом, већ са Републиком Турском”. Сада остаје да се види шта ће се десити.

Анкара је, без обзира на срамне уступке ЕУ због избегличке кризе, изложена појачаним критикама због употребе силе у спречавању демонстрација, предлога да се укида имунитет посланицима опозиције, непоштовања људских права, гушења слободне речи, арбитрарних хапшења, затварања листова…

Давутоглу се на ове теме доживљавао као умеренији, пожељнији партнер Запада. Кулминација је, чини се, био позив премијеру да посети Белу кућу – непун месец дана пошто је Барак Обама одбио да се у Вашингтону састане са Ердоганом.

Турска ће, веома је могуће, трећи пут за 18 месеци морати да иде на парламентарне изборе како би Ердоган остварио свој циљ: двотрећинску већину АКП-а у парламенту, која би му омогућила промену устава без референдума. У међувремену ће потражити новог партијског шефа који ће му, бесконачно одан, такав резултат поклонити.