Nezvani kod Roma na slavu

Nema boljeg veselja od romskog, tvrde mnogi. Želeli smo to da proverimo baš na Đurđevdan. Vodeći se izrekom „na slavu se ne zove” pošli smo da stanovnicima neuslovnog naselja na Čukaričkoj padini čestitamo praznik.

Sa desne strane puta, na obodu šumarka, vitlao je gust dim. Miris je ukazivao da se tu vrti ražanj. Sa blatnjave staze, pred našu ekipu izašao je motokultivator pun dece koja su pevala. Veselje je uveliko počelo, a mi smo, da ne bismo zakasnili, krenuli kaljavom stazom pored tri vezana konja. Nemirni atovi su se vrteli i preteći nas gledali. Izgledalo je da će se u nekom momentu propeti i šutnuti nas pravo u kaljugu. Put kroz blato nastavlja se preko tepiha koji vodi u dvorište omanje kućice.

– Dobar dan, srećna slava! – povikasmo, dok je desetak muškaraca uz pivo mezetilo meso tek skinuto s vatre. Mršavi brkajlija duže kose, udobno zavaljen u plastičnu stolicu, samo je pokazao rukom i mirno rekao „produžite do komšija”.

Razumeli smo domaćina koji se nije obradovao nezvanim gostima i produžili dalje kroz naselje.  Vodili su nas dvojica mališana od oko tri-četiri godine. Gacali su u sandalicama, noge su im do kolena upadale u blato, vodeći nas ka grupici momaka koji su pekli meso i đuskali uz Šabana.

Ali, kako doći do njih?

– Ovuda se može samo na točkovima – povikaše dečaci koji se provezoše na još jednom motokultivatoru.

Pomisao na đurđevdansko pečenje i žurku na otvorenom uz Šabana odjednom više nije bila primamljiva. Obuća bi nam sigurno ostala u dubokom blatu, a bosi teško da bismo mogli da obiđemo još đurđevdanskih veselja. Mahnusmo momcima i vratismo se na suvo.

Pored Ulice patrijarha Dimitrija u Rakovici, uz tramvajske šine okreću se mladi jaganjci, njih pet. Meso cvrči, porumenela mu kožica, a oko njega se skupilo sedam porodica – od najmlađeg do najstarijeg.

– ’Ajte gospođo, izvol’te – poziva jedan mladić.

I ovde veselje uveliko traje.

– Počnemo već od 11 sati. Meso bi do tri trebalo da bude gotovo. Okupili smo se da proslavimo Đurđevdan kako je i običaj, uz veselje i dobru trpezu – objašnjava Milutin Seidović.

Vruće je uz vatru, ali domaćini ne odustaju. Zaseli na stoličice oko ražnja, pričaju, vrte ražanj, zaliju ponekom čašicom.

– To je naša tradicija. Svake godine ovako slavimo praznik. Mezetimo, pijuckamo i družimo se sa ukućanima i komšijama – priča Boban Petrović. On svakog dana skuplja karton koji prodaje, ali na Đurđevdan odmara. U veselju potroši deo od 500 evra, koliko svakog meseca zaradi od svog posla.

Uz njega su i unučad – Zorica i Ivča, mališani od pet-šest godina. I njih dvoje se trude da pomognu.

– Mala sam i teško mi je da to radim sama, ali kad mi brat pomogne, zajedno možemo da vrtimo jagnje – samouverena je ona.

Sa velikog zvučnika tutnje Šaban i Džej. Prilaze komšije da čestitaju domaćinima. Dok prolaze tramvaji, a znatiželjni putnici izviruju kroz prozore, ovi ljudi uživaju. Dim se vije iznad ražnja. Ostaje sve manje žara, a korica na pečenju je već hrskava... Gozba je počela.