Незвани код Рома на славу

Нема бољег весеља од ромског, тврде многи. Желели смо то да проверимо баш на Ђурђевдан. Водећи се изреком „на славу се не зове” пошли смо да становницима неусловног насеља на Чукаричкој падини честитамо празник.

Са десне стране пута, на ободу шумарка, витлао је густ дим. Мирис је указивао да се ту врти ражањ. Са блатњаве стазе, пред нашу екипу изашао је мотокултиватор пун деце која су певала. Весеље је увелико почело, а ми смо, да не бисмо закаснили, кренули каљавом стазом поред три везана коња. Немирни атови су се вртели и претећи нас гледали. Изгледало је да ће се у неком моменту пропети и шутнути нас право у каљугу. Пут кроз блато наставља се преко тепиха који води у двориште омање кућице.

– Добар дан, срећна слава! – повикасмо, док је десетак мушкараца уз пиво мезетило месо тек скинуто с ватре. Мршави бркајлија дуже косе, удобно заваљен у пластичну столицу, само је показао руком и мирно рекао „продужите до комшија”.

Разумели смо домаћина који се није обрадовао незваним гостима и продужили даље кроз насеље.  Водили су нас двојица малишана од око три-четири године. Гацали су у сандалицама, ноге су им до колена упадале у блато, водећи нас ка групици момака који су пекли месо и ђускали уз Шабана.

Али, како доћи до њих?

– Овуда се може само на точковима – повикаше дечаци који се провезоше на још једном мотокултиватору.

Помисао на ђурђевданско печење и журку на отвореном уз Шабана одједном више није била примамљива. Обућа би нам сигурно остала у дубоком блату, а боси тешко да бисмо могли да обиђемо још ђурђевданских весеља. Махнусмо момцима и вратисмо се на суво.

Поред Улице патријарха Димитрија у Раковици, уз трамвајске шине окрећу се млади јагањци, њих пет. Месо цврчи, поруменела му кожица, а око њега се скупило седам породица – од најмлађег до најстаријег.

– ’Ајте госпођо, извол’те – позива један младић.

И овде весеље увелико траје.

– Почнемо већ од 11 сати. Месо би до три требало да буде готово. Окупили смо се да прославимо Ђурђевдан како је и обичај, уз весеље и добру трпезу – објашњава Милутин Сеидовић.

Вруће је уз ватру, али домаћини не одустају. Засели на столичице око ражња, причају, врте ражањ, залију понеком чашицом.

– То је наша традиција. Сваке године овако славимо празник. Мезетимо, пијуцкамо и дружимо се са укућанима и комшијама – прича Бобан Петровић. Он сваког дана скупља картон који продаје, али на Ђурђевдан одмара. У весељу потроши део од 500 евра, колико сваког месеца заради од свог посла.

Уз њега су и унучад – Зорица и Ивча, малишани од пет-шест година. И њих двоје се труде да помогну.

– Мала сам и тешко ми је да то радим сама, али кад ми брат помогне, заједно можемо да вртимо јагње – самоуверена је она.

Са великог звучника тутње Шабан и Џеј. Прилазе комшије да честитају домаћинима. Док пролазе трамваји, а знатижељни путници извирују кроз прозоре, ови људи уживају. Дим се вије изнад ражња. Остаје све мање жара, а корица на печењу је већ хрскава... Гозба је почела.