Salsa i metak

Kad tenkovi i bataljoni susednih država zaposednu tropski prostor na granici otadžbine, kao što su to uradile vojske Venecuele i Ekvadora, to bi trebalo da znači da je narod u strahu od rata, „potišten, ali dostojanstven”. I da se kune u svoj patriotizam i odbranu rodne grude. Ali u zemlji magičnog realizma čuvenog Kolumbijca Garsije Markesa, stvarnost je fantastičnija od fikcije, a narod navikao na unutrašnja krvoprolića prati događaje i začinjava ih svojim duhom.

Kolumbijska avijacija i pešadija je, naime, u subotu prešla na ekvadorsku teritoriju i tamo na spavanju ubila dvadesetak gerilaca, među kojima i Raula Rejesa, drugog čoveka u Farku. Ispostavilo se da Ekvador na svojoj teritoriji pruža gostoprimstvo ovoj gerili koja seje strah i smrt po Kolumbiji, a sa njom „iz humanitarnih razloga” šuruje i Ugo Čaves, venecuelanski predsednik koji je verbalno zaratio sa Kolumbijom, zbog njenog „podaništva” svetskoj imperiji.

Tek, kako piše kolumbijski „Tijempo”, u jednom frizerskom salonu u centru Bogote izbio je pravi zemljotres. Nova mušterija, dama u osrednjim godinama, ušla je užurbano i usplahireno. „Podšišaj me i izvuci pramenove, hoću da udešena dočekam metak venecuelanskog vojnika”, rekla je frizerki. Nisu oni zainteresovani da troše municiju na tebe, odgovorila joj je mlada devojka. Ja sa svojim društvom krećem na granicu za vikend da im održim časove salse.

Druga je žena bila mnogo direktnija: razvela sam se, pa jedva čekam da dođu komšije iz Venecuele. Umesto domaćica koje su do sada iz Venecuele zbog nestašica namirnica prelazile granicu da pokupuju robu u samoposlugama, sada će valjda doći i neki naočiti pukovnici.

Malo više patriotskog duha pokazao je karikaturista istog lista. Stradali gerilski vođa bio je živopisni karakter: na ruci kojom je pucao iz kalašnjikova nosio je zlatan „roleks”, a pobunjeničke aktivnosti i pregovore beležio je uredno u jedan od svoja tri kompjutera. Udešena rođaka dolazi kod lekara u mrtvačnicu. Došli ste po telo Rejesa? – pita lekar. Ne, po „roleks”, odgovara rođaka.

U mnogo ozbiljnijem stilu kolumnista Karlos Kastiljo Kardona opisuje situaciju u kojoj je Kolumbija u borbi protiv krvave paravojske prešla granicu i prekršila međunarodne principe. Ne mareći za tu tričariju, Vašington je pružio punu podršku Kolumbiji, u njenoj borbi „protiv terorizma”.

Uz veliko olakšanje što nema više Rejesa, piše Kardona, mnogi misle da će to pomoći predsedniku Kolumbije da bude reizabran na još šest godina. Ukoliko pohvatamo svu devetoricu iz paravojnog štaba, Uribe će biti biran još pedeset godina. A što se tiče ulaska na tuđu teritoriju, Kolumbija je iz kaubojskih filmova naučila da poštuje principe međunarodnog prava. Kad šerifi jure bandite, a oni pređu Rio Bravo, i uđu u Meksiko, šerifi obustavljaju poteru. Ali kauboji nastavljaju trku za banditima, što u susednim zemljama izaziva pozivanje na kršenje međunarodnog prava.

Kada je o međunarodnom poretku, i sudu, reč, u Kolumbiji se širi debata da li je predsednik Alvaro Uribe učinio pravi potez najavljujući tužbu protiv venecuelanskog predsednika Uga Čavesa pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Uribe hoće svog protivnika da optuži za „saučesništvo u genocidu” jer pomaže „materijalno, teritorijalno i ideološki” gerilu Fark. Kolumbija, kao i mnoge druge zemlje Latinske Amerike, obiluje pravnim stručnjacima iako je kršenje pravnih principa svakodnevno. Oni upozoravaju da je Bogota, držeći se svog prijateljstva sa Vašingtonom, uvek oštro odbijala nadležnosti haškog suda, pa ne može sada da se obrati njemu za pomoć.

I dok Amerika podržava Kolumbiju kao najbližeg saveznika iz svog neposlušnog dvorišta, Čaves grmi da je ova zemlja postala latinoamerički Izrael. Odgovara mu gomila eksperata iz Njujorka i Vašingtona: daj onda da još malo naoružamo „latinoizraelce” pa da zaposednu sve nepodobne teritorije. Ali približava se vikend. Vreme je za salsu. Latinska Amerika sprema se za ludi ritam igre. Nikom nije do ratovanja.