Božidar Dikić (1924–2016)

Iz života – i iz novinarstva, u kojem je bio aktivan maltene do poslednjeg dana – otišao je spoljnopolitički veteran „Politike” Božidar Dikić, pripadnik generacije koja je uveliko doprinela posleratnoj reputaciji „Politike” kao jedinih istinskih novina u „komunističkom” bloku.

Kad sam, s već četvorogodišnjim stažom u rubrikama beogradskoj, unutrašnjoj (pa nakratko i sportskoj) godine 1976. prekomandovan u spoljnu, sećam se da je tada ulazak u veliku sobu na petom spratu zgrade u Makedonskoj 29 bio posebna čast i privilegija.

Božidar Dikić (Dušan Simić, koji bi svakome dodelio nadimak, prekrstio ga je u „Božu Dika”) bio bi, između svojih čestih dopisničkih mandata, za stolom pored prozora koji se od drugih izdvajao po tome što je bio pod povelikim teretom uredno naslaganih novina iz zemalja o kojima je pisao. Bilo je to, razume se, preinternetsko vreme kada je svet bio dalek i stran i kada su vesti putovale sporo, a čitale se pažljivo.

U toj sobi su sedeli – ili su joj, kao dopisnici iz svetskih prestonica, pripadali – autoriteti poput Miroslava Radojčića, Jurija Gustinčiča, Aleksandra Nenadovića, Riste Bajalskog, Đuke Julijusa, Đorđa Radenkovića, Zorana Žujovića, Dušana Pešića, pomenutog već Dušana Kire Simića – neka mi oproste oni koje sam u ovom nabrajanju (nenamerno) izostavio.

I Božidar Dikić. U njegovoj radnoj biografiji (to se tada nije zvalo Si-Vi), stoji da je novinar „Politike” (u ondašnjem esnafskom žargonu „saradnik”), postao 1. januara 1946. O domaćim temama piše do 1948, a potom se bavi onim svetskim.

Pre toga je pokazao da je za to sposoban: redakcija ga je od 1947. slala kao specijalnog izveštača u Čehoslovačku, Austriju i Norvešku. U ulozi stalnog dopisnika prvi put je u Poljskoj, 1956–57. Ali u središtu njegove bogate karijere su četiri mandata stalnog dopisnika iz Nemačke, u periodu od 1956. do 1985.

Za „Politiku” je inače izveštavao iz 25 zemalja i iz više kriznih žarišta (po tadašnjem običaju, „Politika” je slala „svog čoveka” svuda gde je bilo „vruće”): o Sueckoj krizi 1956, o poljskim trvenjima s Moskvom 1956–57, o svrgavanju cara Selasija u Etiopiji 1974... Izveštavao je i s velikih međunarodnih konferencija, mirovnih pregovora i važnih izbora.

Pero u šeširu svakog dopisnika je intervju sa šefom države ili vlade. Božidar Dikić je u tom pogledu stekao impresivnu kolekciju: tri šefa države (Gustav Hajneman – Nemačka, Urho Kekonen – Finska i Karl Karstens – Nemačka) i devet premijera/kancelara, među kojima su bili i Olaf Palme, Bruno Krajski, Jozef Klaus, Franc Jozef Štraus (neki i po više puta) – plus dvadesetak šefova diplomatija.

Vrata njihovih kabineta – a u nekoliko slučajeva i trpezarija (pozivi na ručak ili večeru) – otvarao mu je njegov ugled objektivnog i analitičkog novinara, ali i reputacija „Politike”, a pre svega (Titove) Jugoslavije, koja je u hladnoratovskom periodu, kao lider nesvrstanih zemalja, bila diplomatska sila daleko iznad svoje ekonomske i vojne snage.

Priznanje za dopisnika u ono vreme bio je i poneki demarš, prispeo iz neke zemlje „lagera”, osetljive na kritiku. U Pragu su mu tako, zvaničnom notom (1960) upućenom Beogradu, zamerili zbog teksta „Šejkovski duh u socijalističkom društvu”.

U „Politici” je objavio i 15-ak feljtona. Pred kraj 1990-ih, kada je već u penziji, zbog kritike tadašnjih čelnika kuće zabranjuje mu se ulazak u redakciju. Vraća joj se posle 5. oktobra i povremeno objavljuje svoja viđenja nekih svetskih tema, ličnosti i fenomena.

Sve dok je fizički to mogao. Poslednji tekst mu je štampan pre dve godine.

Takvu karijeru – kao i karijere pomenutih spoljnopolitičkih velikana „Politike” – danas je nemoguće ponoviti. Nema više redakcije koja može da priušti troškove stalnog dopisnika iz inostranstva („Politika” ih je u jednom momentu imala 12). Internet je svet smanjio i približio, mada, u okolnostima suficita instant informacija i deficita razumevanja šta se stvarno događa, ulogu „našeg stalnog” nije i obesmislio.