Божидар Дикић (1924–2016)

Из живота – и из новинарства, у којем је био активан малтене до последњег дана – отишао је спољнополитички ветеран „Политике” Божидар Дикић, припадник генерације која је увелико допринела послератној репутацији „Политике” као јединих истинских новина у „комунистичком” блоку.

Кад сам, с већ четворогодишњим стажом у рубрикама београдској, унутрашњој (па накратко и спортској) године 1976. прекомандован у спољну, сећам се да је тада улазак у велику собу на петом спрату зграде у Македонској 29 био посебна част и привилегија.

Божидар Дикић (Душан Симић, који би свакоме доделио надимак, прекрстио га је у „Божу Дика”) био би, између својих честих дописничких мандата, за столом поред прозора који се од других издвајао по томе што је био под повеликим теретом уредно наслаганих новина из земаља о којима је писао. Било је то, разуме се, преинтернетско време када је свет био далек и стран и када су вести путовале споро, а читале се пажљиво.

У тој соби су седели – или су јој, као дописници из светских престоница, припадали – ауторитети попут Мирослава Радојчића, Јурија Густинчича, Александра Ненадовића, Ристе Бајалског, Ђуке Јулијуса, Ђорђа Раденковића, Зорана Жујовића, Душана Пешића, поменутог већ Душана Кире Симића – нека ми опросте они које сам у овом набрајању (ненамерно) изоставио.

И Божидар Дикић. У његовој радној биографији (то се тада није звало Си-Ви), стоји да је новинар „Политике” (у ондашњем еснафском жаргону „сарадник”), постао 1. јануара 1946. О домаћим темама пише до 1948, а потом се бави оним светским.

Пре тога је показао да је за то способан: редакција га је од 1947. слала као специјалног извештача у Чехословачку, Аустрију и Норвешку. У улози сталног дописника први пут је у Пољској, 1956–57. Али у средишту његове богате каријере су четири мандата сталног дописника из Немачке, у периоду од 1956. до 1985.

За „Политику” је иначе извештавао из 25 земаља и из више кризних жаришта (по тадашњем обичају, „Политика” је слала „свог човека” свуда где је било „вруће”): о Суецкој кризи 1956, о пољским трвењима с Москвом 1956–57, о свргавању цара Селасија у Етиопији 1974... Извештавао је и с великих међународних конференција, мировних преговора и важних избора.

Перо у шеширу сваког дописника је интервју са шефом државе или владе. Божидар Дикић је у том погледу стекао импресивну колекцију: три шефа државе (Густав Хајнеман – Немачка, Урхо Кеконен – Финска и Карл Карстенс – Немачка) и девет премијера/канцелара, међу којима су били и Олаф Палме, Бруно Крајски, Јозеф Клаус, Франц Јозеф Штраус (неки и по више пута) – плус двадесетак шефова дипломатија.

Врата њихових кабинета – а у неколико случајева и трпезарија (позиви на ручак или вечеру) – отварао му је његов углед објективног и аналитичког новинара, али и репутација „Политике”, а пре свега (Титове) Југославије, која је у хладноратовском периоду, као лидер несврстаних земаља, била дипломатска сила далеко изнад своје економске и војне снаге.

Признање за дописника у оно време био је и понеки демарш, приспео из неке земље „лагера”, осетљиве на критику. У Прагу су му тако, званичном нотом (1960) упућеном Београду, замерили због текста „Шејковски дух у социјалистичком друштву”.

У „Политици” је објавио и 15-ак фељтона. Пред крај 1990-их, када је већ у пензији, због критике тадашњих челника куће забрањује му се улазак у редакцију. Враћа јој се после 5. октобра и повремено објављује своја виђења неких светских тема, личности и феномена.

Све док је физички то могао. Последњи текст му је штампан пре две године.

Такву каријеру – као и каријере поменутих спољнополитичких великана „Политике” – данас је немогуће поновити. Нема више редакције која може да приушти трошкове сталног дописника из иностранства („Политика” их је у једном моменту имала 12). Интернет је свет смањио и приближио, мада, у околностима суфицита инстант информација и дефицита разумевања шта се стварно догађа, улогу „нашег сталног” није и обесмислио.