Može li DJB „zakletvom” da sačuva mandate

Odbornici i poslanici pokreta „Dosta je bilo – Saša Radulović” (DJB) u Vojvodini, a to će učiniti i ostali, pismeno i javno su se obavezali da će poštovati principe pokreta i da neće trgovati mandatima. Izjava, osim moralne sankcije, nema, niti, po zakonu, može imati, za posledicu oduzimanje poslaničkog mandata.

Hoće li ovaj „papir časti” obezbediti etičko ponašanje, teško je predvideti, budući da su naši poslanici umeli i u crkvi da se zakunu, pa da zakletvu zaborave čim se ukaže prilika za ličnu korist.

Dušan Pavlović za „Politiku” objašnjava zašto je DJB pribegao ovom pismenom obavezivanju i kakva je njegova svrha, jer stranka ne pravno ne može ništa onome ko odluči da „preproda”: „Ova svečana izjava se uopšte ne bavi mandatima, poslanici su potpuno slobodni da raspolažu njima. Ovde je reč o tome da su se oni obavezali da će sprovoditi ozbiljnu politiku za koju smo dobili glasove birača, a ukoliko neko te principe prekrši, pokret ima jasan osnov da ga isključi iz svojih redova. Mi ne želimo nikoga napamet da isključujemo. Osnov je potreban, jer je kod nas čest slučaj da se neko obaveže na nešto, a onda se ponaša drugačije. Ne želimo da sarađujemo sa ljudima koji krše principe i to je cela poenta ove izjave.”

U DJB-u objašnjavaju da je pokret uoči izbora kao cilj istakao promenu političke kulture: „Deo toga predstavlja i potpisivanje svečane izjave svih naših odbornika i poslanika u smislu moralni čin kojim se podstiče značaj date reči i u politiku Srbije vraća osećaj moralne odgovornosti. U pokretu podsećaju na „partokratsku i neustavnu praksu stranaka koje su od svojih poslanika tražili blanko ostavke” i na „one koji su ih zaklinjali u crkvi”, ističući da oni, za razliku od tih stranaka, promovišu „novo političko ponašanje moralnih i slobodnih pojedinaca, koji se svečano obavezuju svojom reči na poštovanje političkih principa za koje se pokret zalaže”. Kako navode u DJB-u, „među najvažnijim principima na koje se poslanici obavezuju jesu borba protiv partokratije i partijskog zapošljavanja, za potpunu transparentnost obavljanja javnog posla i odbijanje da se trguje mandatima”.

Principi na čije poštovanje su se pismeno, javno i svečano obavezali odbornici i poslanici DJB-a hvale su vredni, ali ništa manje vredni nisu bili ni principi, naravno javno proklamovani u izbornim kampanjama, nekih drugih stranaka u ranijem periodu, pri čemu nije bilo nijednog skupštinskog saziva bez trgovine mandatima.

Stranke su trgovinu pokušavale da spreče na razne načine, od blanko ostavki, koje je imala većina, preko ugovora, koje je imao G-17 plus, do zakletvi u crkvi, kojoj su pribegli radikali. Ništa što je smišljano nije moglo da spreči „poslaničko trgovanje”. Radikali su se dosetili crkve, jer njima ni blanko ostavke nisu mogle da pomognu.

Poslanici SRS-a bili su uvek meta „kupaca”, a vlast je, u zavisnosti od očaja zbog kojeg mora da „pazari” tuđeg poslanika da bi namakla ili održala većinu, umela da bude vrlo kreativna u tumačenju zakonskih odredaba koje regulišu vlasništvo nad mandatima. Iako je zakon, pre nego što je ta odredba koju godinu ranije promenjena, bio nedvosmislen da mandat pripada stranci sa čije liste je poslanik izabran, vlast je zakon tumačila onako kako joj odgovara.

U zemlji u kojoj se do posla teško dolazi i teško živi već par decenija, malo je onih koji mogu da odole primamljivim ponudama. Mada je bilo priča, nikada niko nije mogao da dokaže da je neko dobio novac da bi „prodao” svoj mandat.

To što „kupcu” nedostaje koji poslanik da obezbedi vlast ili da još malo produži vladavinu nikada, naravno nije imalo veze sa prebezima. Bilo je i onih koji su „trgovinom” obezbeđivali parlamentarni status, iako stranku nisu ni imali kada su održavani izbori. Tako je, na primer, u raspuštenom sazivu SNP Nenada Popovića postao parlamentarna stranka, zahvaljujući jednom poslaniku DS-a koji se učlanio u SNP. I PSS Bogoljuba Karića je svojevremeno na isti način obezbedio parlamentarni status, zahvaljujući jednom poslaniku SRS-a.