Ko se mresti u mutnoj vodi

Aleksandar Popović ponovo će se igrati na sceni Ateljea 212. Premijera drame „Mrešćenje šarana” u režiji Milana Neškovića je večeras u 20 časova na sceni „Mira Trailović” Ateljea 212 gde je Aca Popović pre 52 godine započeo svoj pozorišni rad kao jedan od najoriginalnijih i najsmelijih autora srpske dramske književnosti.

Svetozar Cvetković predvodi glumačku ekipu koja će tumačiti Popovićeve junake. Tu su i Hristina Popović, Nenad Jezdić, Viktor Savić, Nemanja Oliverić, Ivan Jevtović, Dubravka Mijatović i Dragana Đukić.

„Mrešćenje šarana” se događa u turbulentnim vremenima. Drama je svojevremeno, posle praizvedbe u Pirotu 1984, proglašena nepogodnom i skinuta sa repertoara. Usledile su brojne polemike... Šta se promenilo od tog vremena do danas?

Mi smo se promenili, zemlja se promenila, odnosi se nisu promenili – među ljudima, u društvu, politika, isključivost, pripadanje ili ne pripadanje, ovima ili onima. Naši i njihovi, selo i grad: sve je to ostalo isto i to je tako i kod Aleksandra Popovića. Naravno da danas nikome neće pasti na pamet da zabranjuje Acu Popovića, nije trebalo ni tada, ali danas niko ništa ne zabranjuje u ime demokratije, a sve pod velom demokratije. A trebalo bi ipak nešto, bar u toj masovnoj supkulturi, ako ne zabraniti, a ono bar ne dozvoliti. A da bi smo sačuvali sopstveni duh i zdravlje u ime istinske umetnosti. Baš zvučim patetično i nerealno.

Aca Popovića u drami „Mrešćenje šarana” priča o sudbini male porodice, običnim ljudima i njihovim životima. Kako biste protumačili ovaj atraktivni naslov?

Pre tridesetak godina mi je to zaista zvučalo blesavo i nisam razumeo naslov, osim što je, kako rekoste, bio atraktivan. Predstavu Zvezdara teatra sam razumeo i bio oduševljen hrabrošću, svedenošću, ubojitošću, emotivnošću. Mijač, Mira Karanović, Bora Todorović, Cveja, Voja, Izet – sve je to bilo genijalno. Kad danas pogledam, to je zaista bilo divno vreme hrabrosti pozorišne umetnosti. Naš rad i naša predstava izvesno se bitno razlikuju od vremena u kome je rađena, a sasvim sigurno i od mnogo čega u pozorišnom smislu. Pa ipak naslov ostaje isti, i mogu ga tumačiti samo onako kako smo i našli u nekom naučnom radu koji objašnjava trivijalne biološke detalje o mrestu ove ribetine u mutnoj vodi.

Mutna voda: to je odgovor, pa u njoj radi mnogo štošta, pa ako stigneš i ugrabiš, razmnožavaj se ili bar čini radnju koja to oponaša. Aca je zaista bio lucidan!

Tumačite profesora Borka Gracina. Šta je u fokusu vašeg scenskog čitanja ovog Popovićevog junaka?

Nisam siguran da je on junak, pre ono drugo. Jedan običan čovek iz trećeg razreda putničke klase koji čini svoje male korake u karijeri da bi odlukom „tamo ili ovde” – „za ili protiv” načinio grandiozni loop do mesta koje mu ne pripada, a koje mu svašta omogućava. Do svog cilja ne može stići a da se ne uneredi.

Da vas citiramo: „Kultura je plod individualne akcije. Pozorište, kinematografija: to je samoubilačka borba.” Delujete kao kulturni pesimista?

Ne, ja sam realista. I u životu i u svom poslu. To nije pesimizam, nažalost. Jer da jeste, neko bi me pobio. Ovako me stvarnost potvrđuje. Pa ipak, radim i u tome sam, imam svoju borbu i nekoliko ljudi oko sebe i sa sobom, a ja za njih. Dokle ćemo stići i možemo li još šta dok nas ne otpišu, pitanje je. I možda to pitanje reflektuje pesimizam. Ali nije tako – nisam pesimista ako izuzmemo mnogo štošta.

Kultura i sport su dva štita ovog naroda za koje društvo nije uradilo ništa da poboljša sistem. Kako gledate na aktuelne tokove u srpskoj kulturi. Koga biste želeli da vidite na mestu ministra kulture?

Od trenutka kad sam sebe isključio iz uloge onoga ko je u prilici da kreira neku umetničku politiku teatra kojim sam rukovodio nešto više od 12 godina, isključio sam se i od primisli o globalnoj slici kulturnih tokova u ovoj sredini. Nije da sam nezainteresovan, ali nije da želim da ispravljam ono što se bar u ovim vremenima može ispraviti. Kulturni tokovi su vezani za politiku, a politika je već decenijama u nas sredstvo isključivosti koje sebi daje za pravo natkriveno plaštom demokratije za koju mi samo mislimo da je demokratija. Ni na koji način se ne slažem sa bilo kakvom isključivošću i rad bez kompromisa bitno razlikujem od tvrdoglave zadrtosti koja je neretko prisutna u nas, pa čak i u scenskim umetnostima. Sliku kulturnih tokova jedne sredine čine umetnici, rezultati i rad na scenskim umetnostima, rad u književnosti, muzici, slikarstvu – tako stvarate sliku kulture jednog naroda. Ne verujem da će tu sliku ikada stvoriti samo jedan čovek. Može pomoći da se vidi, da se realizuje, ali da bude presudan faktor u situaciji u kojoj se od njega mnogo očekuje a malo daje – ne verujem.

Priznajete da ste zbog pozicije upravnika Ateljea 212 neminovno stekli i neprijatelje. Šta je, po vama, dobro, korisno što ste usvojili poučeni upravničkim iskustvom?

Kad ste predsednik kućnog saveta stičete neprijatelje, a da ne govorimo o vođenju pozorišta. Istina to nisam ja osvestio, to mi je rekao Muci Draškić nakon nekoliko dana mog boravka na mestu direktora pozorišta kao neko ko je pre mene na istom tom mestu proveo takođe 12 godina. Preneo mi je svoje iskustvo koje se potvrdilo. Ali nije to strašno, jeste bolno, ali ne može se proći kroz život sa totalnom anestezijom, zar ne? Pa ipak, uopšte ne žalim ni za jednim danom koji sam proveo u Ateljeu tih godina na tom mestu. Bilo je uzbudljivo, osvešćujuće, bolno, ali i lepo, radosno, ali i mnogo puta tužno, to je moje najznačajnije životno iskustvo. Jesam možda stekao neke neprijatelje, ali uveren sam mnogo više prijatelja, mnogo više onih koji su me razumeli i shvatili da sam tu da ih pratim, a ne da oni mene prate, da sam tu da učim, a da će doći vreme da neki i od mene nešto nauče. Ne žalim... U stvari žalim što sam zaista u tom poslu i neke ljude povredio. Jesam... Znam da ne znači ništa kad kažem – bilo je nesvesno. To nije alibi. To nisam smeo. Za tim žalim!