Ко се мрести у мутној води

Александaр Поповић поново ће се играти на сцени Атељеа 212. Премијера драме „Мрешћење шаранa” у режији Милана Нешковића је вечерас у 20 часова на сцени „Мира Траиловић” Атељеа 212 где је Аца Поповић пре 52 године започео свој позоришни рад као један од најоригиналнијих и најсмелијих аутора српске драмске књижевности.

Светозар Цветковић предводи глумачку екипу која ће тумачити Поповићеве јунаке. Ту су и Христина Поповић, Ненад Јездић, Виктор Савић, Немања Оливерић, Иван Јевтовић, Дубравка Мијатовић и Драгана Ђукић.

„Мрешћење шарана” се догађа у турбулентним временима. Драма је својевремено, после праизведбе у Пироту 1984, проглашена непогодном и скинута са репертоара. Уследиле су бројне полемике... Шта се променило од тог времена до данас?

Ми смо се променили, земља се променила, односи се нису променили – међу људима, у друштву, политика, искључивост, припадање или не припадање, овима или онима. Наши и њихови, село и град: све је то остало исто и то је тако и код Александра Поповића. Наравно да данас никоме неће пасти на памет да забрањује Ацу Поповића, није требало ни тада, али данас нико ништа не забрањује у име демократије, а све под велом демократије. А требало би ипак нешто, бар у тој масовној супкултури, ако не забранити, а оно бар не дозволити. А да би смо сачували сопствени дух и здравље у име истинске уметности. Баш звучим патетично и нереално.

Аца Поповића у драми „Мрешћење шарана” прича о судбини мале породице, обичним људима и њиховим животима. Како бисте протумачили овај атрактивни наслов?

Пре тридесетак година ми је то заиста звучало блесаво и нисам разумео наслов, осим што је, како рекосте, био атрактиван. Представу Звездара театра сам разумео и био одушевљен храброшћу, сведеношћу, убојитошћу, емотивношћу. Мијач, Мира Карановић, Бора Тодоровић, Цвеја, Воја, Изет – све је то било генијално. Кад данас погледам, то је заиста било дивно време храбрости позоришне уметности. Наш рад и наша представа извесно се битно разликују од времена у коме је рађена, а сасвим сигурно и од много чега у позоришном смислу. Па ипак наслов остаје исти, и могу га тумачити само онако како смо и нашли у неком научном раду који објашњава тривијалне биолошке детаље о мресту ове рибетине у мутној води.

Мутна вода: то је одговор, па у њој ради много штошта, па ако стигнеш и уграбиш, размножавај се или бар чини радњу која то опонаша. Аца је заиста био луцидан!

Тумачите професора Борка Грацина. Шта је у фокусу вашег сценског читања овог Поповићевог јунака?

Нисам сигуран да је он јунак, пре оно друго. Један обичан човек из трећег разреда путничке класе који чини своје мале кораке у каријери да би одлуком „тамо или овде” – „за или против” начинио грандиозни loop до места које му не припада, а које му свашта омогућава. До свог циља не може стићи а да се не унереди.

Да вас цитирамо: „Култура је плод индивидуалне акције. Позориште, кинематографија: то је самоубилачка борба.” Делујете као културни песимиста?

Не, ја сам реалиста. И у животу и у свом послу. То није песимизам, нажалост. Јер да јесте, неко би ме побио. Овако ме стварност потврђује. Па ипак, радим и у томе сам, имам своју борбу и неколико људи око себе и са собом, а ја за њих. Докле ћемо стићи и можемо ли још шта док нас не отпишу, питање је. И можда то питање рефлектује песимизам. Али није тако – нисам песимиста ако изузмемо много штошта.

Култура и спорт су два штита овог народа за које друштво није урадило ништа да побољша систем. Како гледате на актуелне токове у српској култури. Кога бисте желели да видите на месту министра културе?

Од тренутка кад сам себе искључио из улоге онога ко је у прилици да креира неку уметничку политику театра којим сам руководио нешто више од 12 година, искључио сам се и од примисли о глобалној слици културних токова у овој средини. Није да сам незаинтересован, али није да желим да исправљам оно што се бар у овим временима може исправити. Културни токови су везани за политику, а политика је већ деценијама у нас средство искључивости које себи даје за право наткривено плаштом демократије за коју ми само мислимо да је демократија. Ни на који начин се не слажем са било каквом искључивошћу и рад без компромиса битно разликујем од тврдоглаве задртости која је неретко присутна у нас, па чак и у сценским уметностима. Слику културних токова једне средине чине уметници, резултати и рад на сценским уметностима, рад у књижевности, музици, сликарству – тако стварате слику културе једног народа. Не верујем да ће ту слику икада створити само један човек. Може помоћи да се види, да се реализује, али да буде пресудан фактор у ситуацији у којој се од њега много очекује а мало даје – не верујем.

Признајете да сте због позиције управника Атељеа 212 неминовно стекли и непријатеље. Шта је, по вама, добро, корисно што сте усвојили поучени управничким искуством?

Кад сте председник кућног савета стичете непријатеље, а да не говоримо о вођењу позоришта. Истина то нисам ја освестио, то ми је рекао Муци Драшкић након неколико дана мог боравка на месту директора позоришта као неко ко је пре мене на истом том месту провео такође 12 година. Пренео ми је своје искуство које се потврдило. Али није то страшно, јесте болно, али не може се проћи кроз живот са тоталном анестезијом, зар не? Па ипак, уопште не жалим ни за једним даном који сам провео у Атељеу тих година на том месту. Било је узбудљиво, освешћујуће, болно, али и лепо, радосно, али и много пута тужно, то је моје најзначајније животно искуство. Јесам можда стекао неке непријатеље, али уверен сам много више пријатеља, много више оних који су ме разумели и схватили да сам ту да их пратим, а не да они мене прате, да сам ту да учим, а да ће доћи време да неки и од мене нешто науче. Не жалим... У ствари жалим што сам заиста у том послу и неке људе повредио. Јесам... Знам да не значи ништа кад кажем – било је несвесно. То није алиби. То нисам смео. За тим жалим!