Kad prosjaci govore engleski

Direktore, daš mi koji dinar, ajde da ti bude uspešan dan – sa osmehom moli prosjakinja čoveka u šesnaestici, koja je krenula od Pohorske ka Karaburmi.

Njene lepe želje nisu vredele i nastavlja dalje. Mršava, tamne puti, u tridesetim godinama, sa dugačkom, odavno ofarbanom vezanom kosom, u izbledelim farmerkama i staroj košulji vešto se provlači između putnika kojih je sve više kako autobus odmiče Novim Beogradom. Ljudima, natmurenim da li zbog lošeg vremena, činjenice da je radna nedelja tek pred nama ili ko zna kakve muke, obraća se glasno ali nenametljivo. Beba jedva starija od pola godine u njenom naručju ne čuje se i ne pomera, samo rukicom grčevito steže ženino rame.

– Lepoto daj koji dinar da nahranim ovo dete – kaže devojci koja okreće glavu od nje i gleda kroz prozor.

I dok prosjakinja prilazi ljudima u prednjem delu autobusa kroz vrata ulaze troje odraslih sa bebom u kolicima. Pronalaze mesta za sedenje sa jedne i druge strane „harmonike”, zglobnog dela autobusa.  

– Direktore, ajde ti daj koji dinar! – obraća se prosjakinja čoveku koji je ušao sa ženom i bebom.

On netremice gleda u kolica sa devojčicom, udaljena jedva metar od njega.

– Jaoj što je lepa beba, baš liči na tebe. Mora da je tvoja – konstatuje prosjakinja naglas i izmami osmeh i onih koji se prave da je ne vide i ne čuju.

Jedino je čovek zbunjeno gleda, očigledno ne razumejući  šta mu govori. Pogledom traži pomoć od žene sa kojom je ušao u vozilo. Ona mu kroz smeh prevodi prosjakinjine reči na engleski, a za to vreme junakinja ove priče nastavlja pohod po šesnaestici ne slušajući njihov razgovor.


(Foto D. Jevremović)

I stiže do žene koja se i dalje smeje dok pridržava kolica sa bebom. Svi očekuju da čuju već poznato „daj mi neki dinar”, međutim, prosjakinja izgovara:

– Daj mi jedan pampers!

I sama zatečena njenom molbom žena odgovara:

– Dam ti jedan pampers.

Rukom krene ka torbi na šta prosjakinja brižno zgrabi kolica:

– Pazi bebu, molim te, da ti ne ispadne. Uh, dobro je, vezana je – izgovori zatim, uveravajući se da dete ne može da se povredi.

Njen gest opet rađa buru smeha u vozilu. Privukla je pažnju i onih duboko zamišljenih putnika. Žena joj pruži pelenu i na upitne poglede muškarca sa druge strane „harmonike” koji jedini nije shvatio šta to prosjakinja traži od nje, prevede mu na engleski šta se desilo.

– Jaoj, pa on ne zna srpski – viknu šokirana prosjakinja, čuvši šta žena govori: –  Jaoj šta sam uradila!

Smeh se opet zaori šesnaesticom ali na zaprepašćenje ne samo stranca, nego i domaćih putnika ona nastavi na tečnom engleskom:

– I am sorry, I am sorry!

I njen izraz lica odavao je da joj je zaista žao što je bilo šta tražila od stranca. Mahnuvši i izvinjavajući se čoveku ali i svima u njegovoj blizini, otišla je dalje kroz sada već krcat autobus. Ali više niko nije okretao glavu od nje. Putnici, koje je uveselila ponašanjem sada su je pažljivo propuštali, dajući joj novac. I stranac je bio fasciniran. U Srbiji prosjaci govore engleski.