Кад просјаци говоре енглески

Директоре, даш ми који динар, ајде да ти буде успешан дан – са осмехом моли просјакиња човека у шеснаестици, која је кренула од Похорске ка Карабурми.

Њене лепе жеље нису вределе и наставља даље. Мршава, тамне пути, у тридесетим годинама, са дугачком, одавно офарбаном везаном косом, у избледелим фармеркама и старој кошуљи вешто се провлачи између путника којих је све више како аутобус одмиче Новим Београдом. Људима, натмуреним да ли због лошег времена, чињенице да је радна недеља тек пред нама или ко зна какве муке, обраћа се гласно али ненаметљиво. Беба једва старија од пола године у њеном наручју не чује се и не помера, само рукицом грчевито стеже женино раме.

– Лепото дај који динар да нахраним ово дете – каже девојци која окреће главу од ње и гледа кроз прозор.

И док просјакиња прилази људима у предњем делу аутобуса кроз врата улазе троје одраслих са бебом у колицима. Проналазе места за седење са једне и друге стране „хармонике”, зглобног дела аутобуса.  

– Директоре, ајде ти дај који динар! – обраћа се просјакиња човеку који је ушао са женом и бебом.

Он нетремице гледа у колица са девојчицом, удаљена једва метар од њега.

– Јаој што је лепа беба, баш личи на тебе. Мора да је твоја – констатује просјакиња наглас и измами осмех и оних који се праве да је не виде и не чују.

Једино је човек збуњено гледа, очигледно не разумејући  шта му говори. Погледом тражи помоћ од жене са којом је ушао у возило. Она му кроз смех преводи просјакињине речи на енглески, а за то време јунакиња ове приче наставља поход по шеснаестици не слушајући њихов разговор.


(Фото Д. Јевремовић)

И стиже до жене која се и даље смеје док придржава колица са бебом. Сви очекују да чују већ познато „дај ми неки динар”, међутим, просјакиња изговара:

– Дај ми један памперс!

И сама затечена њеном молбом жена одговара:

– Дам ти један памперс.

Руком крене ка торби на шта просјакиња брижно зграби колица:

– Пази бебу, молим те, да ти не испадне. Ух, добро је, везана је – изговори затим, уверавајући се да дете не може да се повреди.

Њен гест опет рађа буру смеха у возилу. Привукла је пажњу и оних дубоко замишљених путника. Жена јој пружи пелену и на упитне погледе мушкарца са друге стране „хармонике” који једини није схватио шта то просјакиња тражи од ње, преведе му на енглески шта се десило.

– Јаој, па он не зна српски – викну шокирана просјакиња, чувши шта жена говори: –  Јаој шта сам урадила!

Смех се опет заори шеснаестицом али на запрепашћење не само странца, него и домаћих путника она настави на течном енглеском:

– I am sorry, I am sorry!

И њен израз лица одавао је да јој је заиста жао што је било шта тражила од странца. Махнувши и извињавајући се човеку али и свима у његовој близини, отишла је даље кроз сада већ крцат аутобус. Али више нико није окретао главу од ње. Путници, које је увеселила понашањем сада су је пажљиво пропуштали, дајући јој новац. И странац је био фасциниран. У Србији просјаци говоре енглески.