Vitezovi asfalta

Zamolio me je prijatelj mog prijatelja da prelistam nekakvo njegovo štivo i da dam svoj mišljenje. Prihvatio sam, naravno. Poštujem svako slovo napisano o gradu koji bezrezervno volim, ali sam se ovog puta – grdno prevario! Čitajući predgovor, shvatio sam da prizivam zaspale ale i đavole... Dalje od njega nisam mogao, želeo, smeo...

„Da se ne zaborave savremeni heroji i vitezovi beogradskog asfalta”, pa ispod toga poduži spisak mračnih likova koje je ovaj mlađani „doktor Frankenštajn” rešio da oživi u prozi.

S nevericom gledam kako značajno duvani nad mojom dilemom: da li da ga tom radnom verzijom secnem posred čela i izbijem mu iz balave glavice misao da je tamo neko siroto drvo godinama raslo samo da bi mu iz godova iscedili dovoljno celuloze za 160 strana tog nelektorisanog đubreta!

Kakvi crni heroji, sine majčin? Koji, bre, vitezovi? Čijeg to asfalta? Zar ne voliš ovaj grad više od toga. Od namere da ostaviš pisani trag o danima kada je buncao u dilirijumu. Kada je bio besan i krvav od učinka tih „vitezova” i „samuraja”.

Zar nema toliko toga milog da se napiše o Beogradu? Zar je malo predrasuda o tom dragom međurečju i zar namernici ne zaziru već dovoljno.

Možda sam ja neosnovano preosetljiv na svoj grad, ali me toliko iznervira i potrese kada vidim koliko ga neki od nas – ne vole. Ne razumeju. Ne poznaju. Ne shvataju kako je lepo biti Beograđanin.

Što se mene tiče, kada god mu čujem ime, uvek me ophrve isto osećanje. Zapravo, najveća istina o našem gradu, ispevana molebanskim glasom Duška Jakšića: „On ima čudesnu moć da svetlom ispuni noć, belinom osmeha svog razgoni tugu...!”

Ali, vratimo se još malo famoznom terminu „vitez beogradskog asfalta”, koji su, ruku na srce, ustanovila moja esnafska sabraća. Vreme je da rehabilitujemo taj pojam, zarad onih kojima zaista pripada epitet ulične aristokratije.

Zarad neumornih čistača ulica, bez čije vike više ne mogu da zaspim – vitezovi beogradskog asfalta!

Zarad čistača cipela, koji od najezde patika jedva da više imaju mušterija – vitezovi beogradskog asfalta!

Zarad kolportera što baritonom citiraju naslove sutrašnjih novina – vitezovi beogradskog asfalta!

Zarad putara koji, krpeći jednu rupu, otvaraju još dve – vitezovi beogradskog asfalta!

Zarad poštara, koji znaju da za „plave koverte” nismo kod kuće – vitezovi beogradskog asfalta!

Zarad taksista, kojima je veliko i srce i buđelar – vitezovi beogradskog asfalta!

Zarad saobraćajnih policajaca, koji očas posla u prohodnoj raskrsnici naprave pometnju – vitezovi beogradskog asfalta!

Zarad vozača GSP-a, živih dokaza da je vreme zaista relativno – vitezovi beogradskog asfalta!

Zarad skitnica, koji su u muci „privilegovani” da budu skitnice prestonog grada – vitezovi beogradskog asfalta!

Zarad konobara, koji po fajrontu u svojoj kafani pređu u susednu da zanovetaju konobarima – vitezovi beogradskog asfalta!

Zarad radnika Gradskog zelenila, koji će još malo voditi računa samo o veštačkim, novogodišnjim jelkama – vitezovi beogradskog asfalta!

Zarad fizikalaca „kod Vuka”, koji su tu još od vremena kada su stari Kelti razmišljali da li da maloj naseobini daju ime Singidunum – vitezovi beogradskog asfalta!

Zarad još mnogo, mnogo njih koje ovom prilikom nisam pobrojao. Zarad svih nas kojima je ovaj grad usidren u srcu. Opravdajmo privilegiju i ne dozvolimo da nam iko, ikada, više oduzme tu titulu!

Kažem, Beograd je veličanstven grad, uz sve svoje mane i sa svim svojim vrlinama – nama, u oba slučaja.

A, što se mlađanog „nobelovca” s početka teksta tiče, ne sekirajte se, uputio sam ga na sakupljače sekundarnih sirovina da tamo plasira svoje štivo.

I za gore utrošen papir oni daju koji dinar...