Витезови асфалта

Замолио ме је пријатељ мог пријатеља да прелистам некакво његово штиво и да дам свој мишљење. Прихватио сам, наравно. Поштујем свако слово написано о граду који безрезервно волим, али сам се овог пута – грдно преварио! Читајући предговор, схватио сам да призивам заспале але и ђаволе... Даље од њега нисам могао, желео, смео...

„Да се не забораве савремени хероји и витезови београдског асфалта”, па испод тога подужи списак мрачних ликова које је овај млађани „доктор Франкенштајн” решио да оживи у прози.

С неверицом гледам како значајно дувани над мојом дилемом: да ли да га том радном верзијом сецнем посред чела и избијем му из балаве главице мисао да је тамо неко сирото дрво годинама расло само да би му из годова исцедили довољно целулозе за 160 страна тог нелекторисаног ђубрета!

Какви црни хероји, сине мајчин? Који, бре, витезови? Чијег то асфалта? Зар не волиш овај град више од тога. Од намере да оставиш писани траг о данима када је бунцао у дилиријуму. Када је био бесан и крвав од учинка тих „витезова” и „самураја”.

Зар нема толико тога милог да се напише о Београду? Зар је мало предрасуда о том драгом међуречју и зар намерници не зазиру већ довољно.

Можда сам ја неосновано преосетљив на свој град, али ме толико изнервира и потресе када видим колико га неки од нас – не воле. Не разумеју. Не познају. Не схватају како је лепо бити Београђанин.

Што се мене тиче, када год му чујем име, увек ме опхрве исто осећање. Заправо, највећа истина о нашем граду, испевана молебанским гласом Душка Јакшића: „Он има чудесну моћ да светлом испуни ноћ, белином осмеха свог разгони тугу...!”

Али, вратимо се још мало фамозном термину „витез београдског асфалта”, који су, руку на срце, установила моја еснафска сабраћа. Време је да рехабилитујемо тај појам, зарад оних којима заиста припада епитет уличне аристократије.

Зарад неуморних чистача улица, без чије вике више не могу да заспим – витезови београдског асфалта!

Зарад чистача ципела, који од најезде патика једва да више имају муштерија – витезови београдског асфалта!

Зарад колпортера што баритоном цитирају наслове сутрашњих новина – витезови београдског асфалта!

Зарад путара који, крпећи једну рупу, отварају још две – витезови београдског асфалта!

Зарад поштара, који знају да за „плаве коверте” нисмо код куће – витезови београдског асфалта!

Зарад таксиста, којима је велико и срце и буђелар – витезови београдског асфалта!

Зарад саобраћајних полицајаца, који очас посла у проходној раскрсници направе пометњу – витезови београдског асфалта!

Зарад возача ГСП-а, живих доказа да је време заиста релативно – витезови београдског асфалта!

Зарад скитница, који су у муци „привилеговани” да буду скитнице престоног града – витезови београдског асфалта!

Зарад конобара, који по фајронту у својој кафани пређу у суседну да зановетају конобарима – витезови београдског асфалта!

Зарад радника Градског зеленила, који ће још мало водити рачуна само о вештачким, новогодишњим јелкама – витезови београдског асфалта!

Зарад физикалаца „код Вука”, који су ту још од времена када су стари Келти размишљали да ли да малој насеобини дају име Сингидунум – витезови београдског асфалта!

Зарад још много, много њих које овом приликом нисам побројао. Зарад свих нас којима је овај град усидрен у срцу. Оправдајмо привилегију и не дозволимо да нам ико, икада, више одузме ту титулу!

Кажем, Београд је величанствен град, уз све своје мане и са свим својим врлинама – нама, у оба случаја.

А, што се млађаног „нобеловца” с почетка текста тиче, не секирајте се, упутио сам га на сакупљаче секундарних сировина да тамо пласира своје штиво.

И за горе утрошен папир они дају који динар...