Knjiga naše sudbine

Čačak – „Družstvo čitanja srbsko – slavenskij novina” kao preteča Gradske biblioteke „Vladislav Petković Dis” u Čačku osnovano je početkom 1848. godine, i juče je ta jubilarna zbirka leta obeležena akademijom u ovdašnjem Domu kulture. Slovo „U slavu knjige” držao je akademik Matija Bećković, poručivši da je ova svečanost jedna u nizu od značaja za nacionalnu kulturu.

– Ove godine obeležićemo i 160 godina otkako su se na srpskom jeziku pojavili Četvorojevanđelje, Vukov prevod Novoga zaveta, Njegošev „Gorski vijenac”, pesme Branka Radičevića, „Rat za srpski jezik i pravopis” Đure Daničića. Time se potvrdila reč Miloša Crnjanskog da je oba srpska ustanka podigao pokret duše a ne stomaka, i da su to bili ustanci pera koliko i mača, pesnika koliko i ratnika, deseterca koliko i šestoperca.

Bećković je napomenuo da je „srpski narod odavno vezao svoju sudbinu za sudbinu knjige, vere i kulture”.

– Srbi su se više proslavili pesmama o bojevima nego bojevima, a ishod tih bojeva odlučila je knjiga. Trideset godina pre osnivanja Biblioteke u Čačku, Lukijan Mušicki je od nepoznate slepice iz Grgurevca, na vašaru kod manastira Šišatovca, zabeležio pesmu „Propast carstva srpskoga”: `Poleteo soko, `tica siva/ od svetinje, od Jerusalima/ i on nosi `ticu lastavicu./ To ne bio soko `tica siva/ već to bio Svetitelj Ilija./ On ne nosi `tice lastavice/ nego knjigu od Bogorodice./ Ponese je caru na Kosovo/ spušta knjigu caru na koljeno, sama knjiga caru govorila` – kazao je Bećković.

I upitao:

– Koju bi knjigu sveta Bogorodica slala iz Jerusalima po svetome Iliji caru na Kosovo, ako ne onu jednu jedinu, knjigu svih knjiga, knjigu o svom jedincu? I ta knjiga je sve sama govorila i onda caru Lazaru i sada njegovom narodu. A nama ostaje da budemo dostojni date reči i te knjige u kojoj nam je zapečaćena sudbina.

Akademik je podsetio da „živimo u zlatnoj kompjuterskoj eri koja objavljuje kraj Gutenbergove galaksije i rađanje novih medija koji će zameniti i knjigu i štampu”, ali zatim naveo: „I na vrhuncu slave Interneta najmanje greši onaj koji pomišlja da će se i ovaj najnoviji boj završiti pobedom knjige.”

Bećković kaže da su „čitave biblioteke napisali ljudi koji ne pišu i nisu ni pomišljali da će pisati”.

– Kao da su jadi i nevolje kojima su okruženi i njih nagnali da se u samoodbrani late pera. Kažu da je neki knjigoljubac, gledajući u nekoj knjižari silne tomove do neba naslagane, upitao: ima li ijedna da nešto vredi? U svakom slučaju, toliko poveravanje hartiji i vera u štampano slovo svedoče da u našem svetu još živi prvobitna vera u knjigu i njenu spasonosnu moć. Posumnjali smo sve sem u crno slovo na beloj hartiji – rekao je Bećković.

Društvo čitalaca u tadašnjoj kasabi sa 305 kuća i 948 duša osnovao je načelnik okruga čačanskog, konjički major Milija Dragićević. Tih godina, knjige su sporo i retko pristizale, a vesti iz novina još na putu zastarevale.

Prisutnima na akademiji obratili su se i Velimir Stanojević, predsednik opštine Čačak, i Danica Otašević, direktor Biblioteke. Za ovu priliku Olivera Nedeljković i Marija Orbović pripremile su izložbu o trajanju Biblioteke „Pročitane godine”, dok je glumica Vesna Pavlović premijerno izvela monodramu „Disov govor u Pti Dalu 1916.”, koja sadrži reč zavičajnog pesnika u srpskoj koloniji u Francuskoj.

Biblioteka u Čačku ima 140.000 knjiga i 4.316 članova. Prošle godine, na korišćenje su bile izdate 88.454 knjige, usluženo 60.367 lica, dok je internet stranica ustanove imala 70.000 posetilaca.