Књига наше судбине

Чачак – „Дружство читања србско – славенскиј новина” као претеча Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у Чачку основано је почетком 1848. године, и јуче је та јубиларна збирка лета обележена академијом у овдашњем Дому културе. Слово „У славу књиге” држао је академик Матија Бећковић, поручивши да је ова свечаност једна у низу од значаја за националну културу.

– Ове године обележићемо и 160 година откако су се на српском језику појавили Четворојеванђеље, Вуков превод Новога завета, Његошев „Горски вијенац”, песме Бранка Радичевића, „Рат за српски језик и правопис” Ђуре Даничића. Тиме се потврдила реч Милоша Црњанског да је оба српска устанка подигао покрет душе а не стомака, и да су то били устанци пера колико и мача, песника колико и ратника, десетерца колико и шестоперца.

Бећковић је напоменуо да је „српски народ одавно везао своју судбину за судбину књиге, вере и културе”.

– Срби су се више прославили песмама о бојевима него бојевима, а исход тих бојева одлучила је књига. Тридесет година пре оснивања Библиотеке у Чачку, Лукијан Мушицки је од непознате слепице из Гргуревца, на вашару код манастира Шишатовца, забележио песму „Пропаст царства српскога”: `Полетео соко, `тица сива/ од светиње, од Јерусалима/ и он носи `тицу ластавицу./ То не био соко `тица сива/ већ то био Светитељ Илија./ Он не носи `тице ластавице/ него књигу од Богородице./ Понесе је цару на Косово/ спушта књигу цару на кољено, сама књига цару говорила` – казао је Бећковић.

И упитао:

– Коју би књигу света Богородица слала из Јерусалима по светоме Илији цару на Косово, ако не ону једну једину, књигу свих књига, књигу о свом јединцу? И та књига је све сама говорила и онда цару Лазару и сада његовом народу. А нама остаје да будемо достојни дате речи и те књиге у којој нам је запечаћена судбина.

Академик је подсетио да „живимо у златној компјутерској ери која објављује крај Гутенбергове галаксије и рађање нових медија који ће заменити и књигу и штампу”, али затим навео: „И на врхунцу славе Интернета најмање греши онај који помишља да ће се и овај најновији бој завршити победом књиге.”

Бећковић каже да су „читаве библиотеке написали људи који не пишу и нису ни помишљали да ће писати”.

– Као да су јади и невоље којима су окружени и њих нагнали да се у самоодбрани лате пера. Кажу да је неки књигољубац, гледајући у некој књижари силне томове до неба наслагане, упитао: има ли иједна да нешто вреди? У сваком случају, толико поверавање хартији и вера у штампано слово сведоче да у нашем свету још живи првобитна вера у књигу и њену спасоносну моћ. Посумњали смо све сем у црно слово на белој хартији – рекао је Бећковић.

Друштво читалаца у тадашњој касаби са 305 кућа и 948 душа основао је начелник округа чачанског, коњички мајор Милија Драгићевић. Тих година, књиге су споро и ретко пристизале, а вести из новина још на путу застаревале.

Присутнима на академији обратили су се и Велимир Станојевић, председник општине Чачак, и Даница Оташевић, директор Библиотеке. За ову прилику Оливера Недељковић и Марија Орбовић припремиле су изложбу о трајању Библиотеке „Прочитане године”, док је глумица Весна Павловић премијерно извела монодраму „Дисов говор у Пти Далу 1916.”, која садржи реч завичајног песника у српској колонији у Француској.

Библиотека у Чачку има 140.000 књига и 4.316 чланова. Прошле године, на коришћење су биле издате 88.454 књиге, услужено 60.367 лица, док је интернет страница установе имала 70.000 посетилаца.