Deset godina nezavisne Srbije

Desetogodišnjica nezavisnosti Srbije prošla je neprimetno. Državnu zajednicu nisu uništili stranci – pristrasna birokratija EU, revanšu sklona SR Nemačka i brutalna politika SAD. Nisu je razbile ni mahinacije Đukanovićevog režima. Propast zajedničke države Srbije i Crne Gore bila je neminovna još od ustavnog definisanja dve članice zajedničke države do koga je došlo u razdoblju od 1989. do 1992. godine. Srpske političke elite i s njima birači ključno su doprineli da sve bude unapred osuđeno na neuspeh.

Maja 2006. nestala je državolika tvorevina, nešto između konfederacije i saveza nezavisnih država. Državna zajednica predstavljala je samo prelazni period. SAD i EU želeli su da dugoročno vežu ostatak Srbije za Crnu Goru i otcepljeno Kosovo na način sličan onome kojim je totalitarni komunistički režim pacifikovao Srbiju (tutorstvom nad njom koje je poverio autonomnim pokrajinama). Samo su promene u islamskom svetu i povratak Rusije među velike sile doveli do promene takve politike i podrške punoj nezavisnosti inače od Srbije uglavnom samostalne Crne Gore i silom otcepljenog protektorata po imenu Kosovo-Unmik. Činjenica je da je režim Mila Đukanovića počeo da zahteva nezavisnost tek posle pada Miloševićeve vlasti u Beogradu.

Razjedinjena i tranzicijom umorena Srbija suočila se s ucenama jednog autoritarnog vlastodršca koga su sve više podržavale velike sile. Zanimljivo, ta politika imala je podršku čak i Ruske Federacije, koja je Crnu Goru doživljavala kao nekakvu Švajcarsku novog sukoba sa Zapadom, koji je posle narandžastih revolucija u Gruziji i Ukrajini (2004) bio neizbežan. Ipak, ni tada zajednička država ne bi bila razbijena da se uopšte radilo o pravoj državi.

Istorija zajedničke države sa Crnom Gorom od 1992. do 2006. pokazuje sve kobne unutrašnje slabosti srpske državnosti. Srbija i Crna Gora bile su pre 1918. dve nezavisne države u kojima je većinu činio srpski narod. Prvi svetski rat sprečio je i za nemirnu i ratnu 1918. odložio, ne njihovo ujedinjenje, već ulazak Crne Gore u sastav Srbije. Tamo gde je bila stvarno ili mentalno još od vremena kad je ponela svoje ime. Godine 1992. Srbija i Crna Gora odlučile su ipak da čuvaju jugoslovensku državu. Donet je ustav sa snažnim konfederalnim elementima, srpski narod u Crnoj Gori nije zaštićen – do tog vremena sveden je sa 90 na devet procenata ukupnog stanovništva. Građani Srbiji se nikada – ni 1992. ni 2006. godine – nisu o zajedničkoj državi i posebno njenoj formi izjasnili na referendumu.

Tako smo se radi bilo kakve „zajedničke države” odricali tradicija, srpskog naroda u Crnoj Gori, funkcionalne diplomatije, unutrašnje politike... Kad je u Crnoj Gori došlo do unutrašnjih podela, Srbija je svoj narod u Crnoj Gori dovela u status kolektivne opozicije, a crnogorskoj opoziciji dala polovinu vlasti nad nezavisnom saveznom državom. Kad je demokratska opozicija došla na vlast, pitanje odnosa sa Crnom Gorom izgubilo se u sukobu DS-a i DSS-a. Zavađeni Đinđić i Koštunica prihvatili su uglavnom sve Đukanovićeve zahteve, a onda su s različitim elanom tu u evropskoj istoriji neviđenu državnu zajednicu tri godine branili od Đukanovića. Konačno je Đukanović uspeo da sebi prilagodi referendumske uslove i sprovede prilično neregularan referendum.

Ipak, šta bi se dogodilo da kojim slučajem nije uspela Đukanovićeva kampanja u prilog nezavisnosti?

Teško da bi posle toga pao taj poslednji autoritarni režim na Balkanu. Za obaranje vlasti koja ima takve poluge moći, podršku i kontinuitet potrebno je mnogo više od jedvitog povratka na prethodno stanje hegemonije u državnoj zajednici. DZ SCG, baš kao i SR Jugoslavija, nije imala mehanizme kojima bi bila reformisana i učinjena u većoj meri demokratskom i centralizovanijom. Srpski političari vodili su u odnosu na zajedničku državu i Crnu Goru politiku mesečara. Nije bilo dugoročne strategije, niti jedinstvenih ciljeva. DS nije mario za to, osim možda ličnog sentimenta pojedinih funkcionera, DSS je računao da će vreme učiniti svoje, ekstremisti s levice i desnice lutali su u jugoslovenskim, ruskim i evropskim maglama... Neuspeh kampanje protiv nezavisnosti pratila je konsternacija posle poraza i kasnije potpuno odbacivanje srpskog naroda iz Crne Gore.

Srpski narod u Crnoj Gori najobespravljenija je nacionalna zajednica u nekoj evropskoj državi. Naša politička elita više pati za zajedničkom državom nego za pravima Srba. Ipak, koliko god smatrali svoje greške nacionalnim porazom, do danas niko nije ni pokušao da povede pokret za obnovu zajedničke države, posebno ne državne zajednice ili Jugoslavije.

Napredni pokret