Ne odustajemo od ujedinjenja dve Koreje

„Plan ujedinjenja Južne i Severne Koreje Seul u određenoj meri sprovodi još od 1989. i on je podeljen u tri faze. Prva je pomirenje na Korejskom poluostrvu, druga je osnivanje Korejskog komonvelta, neke vrste zajedničke vlade, koja će obaviti konačne pripreme za ujedinjenje i na kraju samo ujedinjenje”, objašnjava Kim Eui Do, visoki predstavnik za međukorejski dijalog pri Ministarstvu za ujedinjenje u Seulu. On je proteklih dana boravio u Beogradu, a u razgovoru za „Politiku” ističe važnost procesa ujedinjenja, koji je zbog nekih postupaka vlasti u Pjongjangu trenutno u zastoju.

„Severna Koreja je izvršila nuklearne probe i u svoj ustav unela odredbu da je zemlja sa nuklearnim naoružanjem. Iako je došlo do smene lidera, doduše iz iste političke dinastije, Pjongjang nikada nije odustao od nasilja i pretnji ni od ozbiljnih povreda ljudskih prava svojih građana. Put za prevazilaženje takve prakse vodi kroz jačanje dijaloga između dve Koreje.”

Za dijalog je, međutim, potrebno dvoje. Kako planirate da ubedite Severnu Koreju u nastavak pregovora?

Stalno razmišljamo o tome kako možemo da dovedemo predstavnike Pjongjanga za pregovarački sto, ali još nemamo neko sjajno rešenje kako da to izvedemo. Ipak, sadašnji prekid razgovora sa Severnom Korejom može se smatrati trenutnim jer je do njega došlo zbog njihovog testiranja nuklearnog oružja i lansiranja balističkih raketa. Zbog toga su oni sada pod sankcijama Ujedinjenih nacija, pa imamo prekid razgovora.

Ko je prekinuo razgovor, vi ili Severnokorejci?

U decembru prošle godine smo imali razgovore predstavnika za pitanje ujedinjenja. Ja sam predvodio južnokorejsku delegaciju i želeli smo da razgovaramo o našim trenutnim problemima. Takođe, zahtevali smo od njih da što pre prekinu razvoj nuklearnog oružja. Posle tog našeg komentara odmah su ustali i izašli iz konferencijske sale. Posle nekoliko sati su se ipak vratili i jasno nam stavili do znanja da u dijalogu dve Koreje ne dolaze u obzir pregovori o nuklearnom programu. Tema o kojoj su bili spremni da razgovaraju bila je ponovno otvaranje turističke destinacije na severu u koju bi dolazili naši turisti. Reč je, zapravo o programu iz 1998. godine, kada smo počeli da tamo šaljemo naše turiste. Ali to je trajalo desetak godina do trenutka kada se dogodio incident u kom je severnokorejski vojnik slučajno upucao našu turistkinju, pa je taj program ukinut. Do tog trenutka program je odlično funkcionisao i svake godine je oko 300.000 naših turista putovalo tamo.

Imajući u vidu veličinu Severne Koreje (oko 25 miliona stanovnika) i kontrolu informacija koje stižu do građana, kako planirate da doprete do njih i prenesete im svoju želju za ujedinjenjem?

Tačno je da severnokorejska vlada u potpunosti filtrira sve informacije sa strane, a ljudima prezentuju samo one koje njima odgovaraju. Ukoliko se desi da neki Severnokrejac bude uhvaćen sa video ili audio materijalom, sa filmovima, serijama ili muzikom iz Južne Koreje, uvek uslede drakonske kazne. S tim u vezi severnokorejska vlada je veoma osetljiva i žestoko reaguje. Sa naše strane još ne postoji efikasan način na koji bismo mogli da dopremo do običnog građanina Severne Koreje i omogućimo mu uvid u informacije koje ne prate liniju vlasti u Pjongjangu. Pojedini, naročito oni koji žive bliže liniji razdvajanja, uspevaju da dobiju drugačije informativne sadržaje i za to je najzaslužniji naš javni televizijski servis. Signal šaljemo preko satelita celom svetu, a jedan deo možda i oni uspeju delimično da uhvate. Dešava se, međutim, da što više nastojimo da probijemo medijsku blokadu, to severnokorejska vlada više pojačava pritisak i kontrolu toka informacija. Najbolji primer je nedavni slučaj Sedmog radničkog kongresa u Pjongjangu, na kojem je bilo dosta stranih novinara, a kada im se nije svidelo izveštavanje Bi-Bi-Sija, britanska novinarska ekipa je odmah deportovana iz zemlje.

Da li na vašim pregovorima postoje neke zabranjene teme?

Iako ne postoje eksplicitne instrukcije, moj utisak je da je neko nepisano pravilo da se ne pominje vladajuća dinastija Kim – sadašnji vođa Kim Džong Un i njegovi prethodnici na tom mestu, njegov otac Kim Džong Il i deda Kim Il Sung. Ne preispituje se način organizovanja njihove države jer su na to veoma osetljivi i burno reaguju.

Koliko je za rešavanje odnosa između dve Koreje važan međunarodni kontekst i odnos snaga u Aziji?

O nekim stvarima možemo sami da odlučujemo i da ih konkretizujemo bez pomoći sa strane. Ali što se tiče ujedinjenja, iako je preduslov za sve poteze stav Severne i Južne Koreje, neophodna je podrška i međunarodnog faktora, naročito susednih zemalja. Bez njihove podrške i pomoći ovaj naš cilj ćemo jako teško realizovati.

Kako komentarišete ocene pojedinih analitičara koji smatraju da upravo zamrznut konflikt na Korejskom poluostrvu odgovara interesima pojedinih država?

Nijedna zemlja u našem okruženju ne želi eskalaciju sukoba na našem poluostrvu i svi podržavaju trenutni mir. A da li oni zaista podržavaju naše ujedinjenje, to moramo još da proverimo.

Dragan VukotićAntrfile

Dvadeset godina za preticanje Nemačke i Japana

Investiciona banka Morgan Stenli je iznela procenu da će Koreja 20 godina posle ujedinjenja po razvijenosti ekonomije prevazići Nemačku i Japan...

Morgan Stenli je jako cenjena firma. Mnogi sumnjaju da li će se to desiti sa Korejom i mi to razumemo. Utoliko pre što neke druge uticajne finansijske kompanije procenjuju da bi trošak ujedinjenja mogao biti oko 100 milijardi američkih dolara. Naravno da ćemo te troškove snositi mi kao Južna Koreja, ali s druge strane naša ekonomija je jaka i dosta dugo se pripremamo za trenutak ujedinjenja. Ukoliko dođe do ujedinjenja, očekujemo da ekonomijama Nemačke i Japana pariramo u roku od 20 do 30 godina.