U Banjskoj Srbe sabira Sveti Nikola

Banjska, Vučitrn – „’Ajde, ’ajde, molim te sa mnom, da vidiš moju školu, da ti pokažem gde ja sedim, ajdeeee...”, gotovo molećivo, vukao nas je za rukav maleni Vuk, sedajući na bicikl koji mu je otac nedavno kupio.

„Pa, bila sam, Vuče, je l’ može drugi put”, nesvesno rekoh crnokosom osmogodišnjem dečaku bistrih krupnih očiju, koji se već stuštio biciklom ka reci, tamo ka školi, gde je jedini đak u sva četiri razreda četvorogodišnje škole „21. novembar”.

Za Vukom Dančetovićem krenuo je i pas Boni, njegov verni, svakodnevni pratilac, opasni pitbul, od čijeg prisustva krv u pete silazi.

„Ne boj se, miran je, neće on nikog. On je Boni, ali ga ja zovem Haski”, odzvanja Vukov glasić dok nam se od straha muti u glavi.

Škola, donacija Novog Sada i Bečeja, zbratimljenog sa selom Banjska, ujedno je i seoska ambulanta, ali i mesna zajednica.

Maleni Vuk ostade u školi, u prvoj klupi do katedre, čudeći se što mu još nema veroučitelja Jovice, kod kojeg ima prvi čas i kod kojeg je skoro zaradio peticu. Nekako se učini tužan što ostaje sam, bez ijednog druga i drugarice, u omalenoj školi, iščekujući petak, kad odlazi u Gojbulju, selo nadomak Banjske, gde ima „mnogo đaka” i gde ga školskim kombijem voze i vraćaju. Čujemo da „od ponedeljka čeka petak i da je „tog dana njegov svet”.

„Ne ide baš svake nedelje. Kad je sneg ili loše vreme, ostaje ovde”, priča Menka Dančetović, Vukova baba, spremačica u školi, jedna od četrdesetak žitelja mešovitog sela Banjska, jednog od četiri srpska sela preostala u opštini Vučitrn.

Selo utonulo u mir, u tišinu, dok se gora digla, trava čeka na košenje, a u mahali, tu gde su Srbi, mnoge kuće zarasle u korov i utrinu. Malena Banjska, kako je još zovu, ili Vučitrnska, banovina Strahinjića Bana, na nekoliko je kilometara od magistralnog puta Kosovska Mitrovica – Priština – Skoplje, s leve strane, iz pravca južne Mitrovice. Nekada, do rata, ovde je bilo više od tri stotine Srba. Sada samo oni najuporniji, najhrabriji, koji ne misle odavde i koji punih 17 godina sa strahom i neizvesnošću ležu uveče i dočekuju zoru.

– Evo, ljuti se žena što ovoliko radimo, što smo počeli kuću da sređujemo. Kaže mi, ko zna šta nas čeka, a mi ćemo sve pare ovde da ostavimo – u prelepom, velikom dvorištu, iza visoke kapije, u hladu stoletne lipe, zamišljeno govori Ilija Krsmanović, zašao u šezdesetu, nekadašnji radnik u Obiliću.

U dvorištu okupanom suncem i štala i plevnja, pod jednim krovom sva mehanizacija. Tu je s ocem Ljubišom, koji je poslom otišao u Mitrovicu i sa suprugom Vesnom, vrednom, otresitom ženom.

– Kažem mu: „Nemoj da dižemo kuću. Sve dadosmo u zidove, a ko zna kakva nas beda može zadesiti. Ali i deca vole da im je lepo kad dođu” – stojeći priča Vesna, nudeći goste doručkom i kafom.

Dva sina oženjena su u Kosovskoj Mitrovici. Jedan je frizer, a učio je poznatu frizersku akademiju u Beogradu. Ćerka uči medicinsku školu.

Imaju stoku, zasadili baštu, zalivaju je sa izvora Toplik, njive zasađene pšenicom i kukuruzom, posejali krompir. Što može da se proda nose subotom na pijacu u Mitrovici. Domaćinska kuća, u kojoj svi vredno rade, ali nad kojom, kao i nad svakom, lebdi onaj strah od sutrašnjice. Nemaju, kažu, problema s komšijama Albancima. Imaju četiri hektara zemlje i šume.

A 17. marta 2004. godine, kad je krenulo da „gori Kosovo”, oni su bili u Kosovskoj Mitrovici, a deca sa svekrom i svekrvom ostala kod kuće.

– Mi u Mitrovici, a svud gori. Nekako, 18. marta, stigosmo u selo. Hoće francuski Kfor da nas evakuiše. Ne htede niko iz sela da ide. Ne, rekosmo im, ubijte nas, mi odavde nećemo – suznih očiju priseća se Vesna strahote koju nikom ne bi poželela. Smiruje kučiće, dok zatvara tešku, limenu kapiju.

Imala je Vučitrnska Banjska do 1999. oko 40 srpskih kuća. Sada, u 12 domova, ostali Krsmanovići, Dančetovići, iz porodice Miletić, Milosavljević, jedna kuća Jocića. Brojne familije otišle. U sto metara, u mahali, potpuno okruženi Albancima, žive težačke dane ovi Srbi.

Prelazimo preko mostića, a okolo buknuli rasadi paprike i paradajza, dugačke leje zasađene rasadom kupusa.

Velimir Miletić (73) krenuo da zalije rasad. Penzioner je „Trepče”, ovde je sa ženom Stankom. Dva sina su u Kosovskoj Mitrovici, ćerka udata u Užicu. Zastao Velimir, priča, prošle nedelje silan narod došao u selo. Oko 200 Srba, sa svih strana, došli da proslave seosku slavu. U obnovljenoj Crkvi Sveti Nikola. Tri puta je od rata minirana, a 2004. godine pod nju je postavljeno 11 kilograma eksploziva.

Obnova svetinje iz 13. veka, koju je car Dušan sagradio majci Teodori, počela je pre tri godine. Seljani skupili novac, pomogla je i Kancelarija za Kosovo i Metohiju. Izgradnju priprate i zvonika finansiralo je kosovsko Ministarstvo za povratak, a ministar Dalibor Jevtić je 22. maja, na seoskoj slavi, obećao da će „pomoći da se sve pravoslavne svetinje na Kosmetu obnove i nove da se sagrade”.

Opet, visoka kapija, u ulici familije Dančetović. Kameni zidovi svud okolo, te se čini kao da ste u nekom filmskom gradu. Ovde bi Kusturica mogao da snima!

Pet kuća, visokih i nekadašnjih, obori, prazne štale, ali i najmanje dvadeset pasa. Laje „zeljov” iz veze da se otkine, dok se o ostale spotičemo.

– Ovde nema kuće bez psa. Oni nam najavljuju znane i nepozvane – dočekuje nas Dragan Dančetović (64), nekadašnji radnik „Trepče”, kojeg i posle 17 godina muči žalost i pitanje ko mu je ubio brata.

– Tu, na njivi, ubio ga Albanac. Kažu, došao ko zna odakle. Bio je 10. oktobar 1999, a jadan brat, s mojim sinom kojem je tad bilo 15 godina, otišao da ore njivu. Da mi je samo da pogledam tom krvniku u oči – kršeći ruke priča Dragan, dok mu pogled ide ka dvospratnoj kući, sagrađenoj u istom dvorištu gde mu je s porodicom živeo brat. Za sobom je ostavio ženu i tri ćerke. Žive u Zvečanu, u kolektivnom centru. Posle tragedije koja ih je zadesila nisu mogle u selu da ostanu.

Priča da je selo zadesila tuga i kad je kidnapovan Srđan Jocić. Nikad nije pronađen. Imao je nepunih 30 godina.

Dragan je tu sa suprugom, učiteljicom Ljiljanom, dvojicom sinova i ćerkom. Najmlađi ide u srednju školu, sin i ćerka s fakultetskim diplomama, bez posla. U kući ih je devetoro, najmlađoj unuci Veri je devet meseci, unuk Danilo napunio je pet godina.

– Sve do 1999. godine škola je imala više od 20 đaka. Sada samo jednog, malog Vuka. Ljudi odlaze, a samo smo u jednom periodu imali troje povratničke dece. Strahuju roditelji, pa neće da im i deca žive u strahu – mirno, kako i priliči prosvetnom radniku, priča učiteljica, koja ne krije da joj je teško jer joj deca ne rade, a treba ishraniti i obući devetoro, koliko ih je samo u ovoj kući. – Obraćali smo se za posao svuda, ali ostalo se samo na obećanju – razočarano kazuje Ljiljana.

Čujemo, svojevremeno im ukrali traktor. Lopovi im uspavali pse i, „iako smo svi bili u kući, ništa nismo čuli”.

– Obraćao sam se opštini Vučitrn, spremam se da pišem Kancelariji i Marku Đuriću. Da tražim da mi pomognu, jer imam veliko imanje, a bez traktora ne mogu ništa – žali se Dragan, dok učiteljica Ljiljana dobacuje da je „preče da se deca zaposle”.