Šta nam je značio Muhamed Ali

Ko danas gleda boks? Poslednji put pravog udarača upoznao sam kad mi je u jednoj od perionica sapunjao automobil. Izgledao je kao Sveto Marović kad ga ujede pčela. Dan ranije, perača je nokautirao neki Kragujevčanin, ali vreća za udaranje koja se teturala između nasapunjanog automobila uvek se vraćala na ring da se osveti nekom drugom džaku slične sudbine.

Kao lik iz crno-belog filma, taj razjareni bik bez zuba koji večno živi u nokdaunu, oprao je kola, a onda počeo da sparinguje sa crevom. Levi direkt, eskivaža, aperkat… Pošto je nokautirao crevo, pitao me da slučajno nisam nešto čuo o Muhamedu Aliju?

I setio sam se.

Kao dečaku, nikad mi nije bilo jasno zbog čega moj otac uključuje televizor u najgore doba, između duboke noći i rane zore. Nisam mogao da odgonetnem ni razlog zbog kog nam dolaze komšije, takođe u pidžamama, a majka im sprema meze. Pošto su svi pravi muškarci u to vreme pušili, naša dnevna soba bila je zadimljena kao najgori bircuz. I bilo je tako. Naime, matorci su pili vinjak i čekali da gledaju Muhameda Alija.

U današnje doba sasvim je sigurno da bi me oduzeo Centar za socijalni rad, jer bi moji roditelji svakako bili optuženi za žešći nemar prema deci. U gluvo doba noći sedeo sam na tom muškom pidžama partiju u gledao dva crnca kako se krvnički tuku, dok je promukli glas Dragana Nikitovića nadahnuto opisivao tu epsku makljažu, nazivajući je plemenitom veštinom.

Juče ujutru nazvao me moj drug Duško. Saznao sam da je njegov otac bio još luđi od mog. U trenutku kad bi njegov televizor marke EI Niš prestao da emituje sliku, Duškov ćale bi lupio televizoru najpre levi, a potom desni kroše. Nokautirano čudo jugoslovenske elektroindustrije odmah bi proradilo i meč je mogao da bude nastavljen.

I ma kako da mi se činilo da je samo moja porodica bila otkačena, shvatio sam ko su zaista bili ti džinovski crnci – Ali, Frejzer, Forman ili Norton – koji su u direktnom prenosu dobrovoljno ubijali jedni druge. Publika je bila bela, bokseri su bili crni, a krv je bila crvena.

Prenosi bokserskih mečeva u zlatno doba teške kategorije, koje je jugoslovenska televizija prenosila uživo, postali su deo našeg kolektivnog pamćenja. Nešto poput sletanja na Mesec. Juče, kad je objavljeno da je umro jedan od najvećih sportista svih vremena Muhamed Ali, javljale su mi se i drugarice, koje su takođe prisustvovale noćnim bokserskim seansama u krugu socijalističko-samoupravne porodice.

Muhamed Ali je bio daleko više od boksera. Bio je jedinstveni spoj Martina Lutera Kinga, Malkolma Iksa i Freda Astera. Bio je reper, pesnik, maneken, preljubnik, cinik i vitez. Bio je čovek kojem je zbog njegovih uverenja američka vlada oduzela titulu prvaka sveta u teškoj kategoriji i zabranila mu da boksuje gotovo četiri godine.

Rizikovao je karijeru i život kad je odbio da ratuje u Vijetnamu. Za njega neprijatelj nije bio Čarli, kako su Ameri pogrdno nazivali Vijetnamce, već bela Amerika, koju je doslovno nokautirao, prihvativši islam.

Beše to svet ranog rokenrola, buntovništva bez razloga i tramvaja zvanog želja, svet smatran utopijom izobilja. U njemu su crnci bili uljezi. Čak i Sidni Poatje. Ali je naročito nepoželjan bio Muhamed Ali. Lepuškasti olimpijski pobednik iz Rima, bio je neprilagođen, buntovan i spreman za bitku. Zlatnu medalju bacio je u reku i nikad nije pronađena, pošto su ga neki belci izbacili iz restorana nazvavši ga crnčugom.

Muhamed Ali je nekoliko njih naslagao pored obale. Legenda kaže da je Alijevu medalju progutala riba i da se istog trenutka pretvorila u zlatnu sirenu koja se ponekad pojavljuje na površini i peva balade o njegovim mečevima, poput onog s Listonom.

Na staroj fotografiji, u trenutku kada Ali pobeđuje Listona, šampion se okreće ka novinarima i kaže: „Pojedite svoje reči”, jer mu niko od njih nije davao ni gram šanse.

Pošto je Liston bio ružnjikavi crnac koji je naučio da boksuje dok je služio zatvorsku kaznu za oružanu pljačku, a Ali nesimpatični, uobraženi, zgodni crnac, koji je politički popovao Americi i prešao na islam, što je smatrano nepatriotskim – čuj nepatriotskim, bilo je to šokantnije od šokantnog – bela Amerika je uoči meča bila ravnodušna. Nije joj se sviđao nijedan od dvojice boksera. „Los Anđeles tajms” je napisao da je to najnepopularnija borba otkako se Hitler sukobio sa Staljinom. U kockarnicama su kvote išle do sedam prema jedan protiv Alija, a od 46 izveštača sa meča, 43 su predvidela da će Liston pobediti nokautom.

Tada je ponizio Listona. Potom je, posle oduzete šampionske titule, putovao Amerikom i držao vatrene antiratne govore. Zbog Muhameda Alija voleli smo Ameriku istom strašću kojom ga je ona prezirala.

Sad se Amerika i čitav svet opraštaju s „najvećim”, kako je sam sebi narcisoidno tepao, boksujući kao liričar s laserski preciznim direktima. U konopce je ubacio poetiku, geopolitiku, borbu za ljudska prava i antirasizam. Eskivirajući i plešući po ringu, Ali je zapravo bio nokauter i geriljeros, ekscentrik koji je pobedio najveće boksere teške kategorije i čitav bledoliki vašingtonski establišment. Veliki ratnik među konopcima, proširio je svoju viziju sveta i slobode mnogo dalje od omeđenog ringa.

Otuda ga je ceo svet smatrao svojim. Otuda su zbog njega noću ustajali pripadnici svih naroda i narodnosti. Prorok rasne jednakosti i pravde, osvajao je centimetar po centimetar slobode nokautima i zato je opis njegovih mečeva bliži citiranju Homera nego suvoparnih sportskih izveštaja.

Boksujući od njujorškog Medison skver gardena do Kinšase, stvarao je iluziju kako osvaja svet, onakvim kakvim smo želeli da bude. Kao što je to bilo u bivšem Zairu, gde je hiljade ljudi trčalo za njim, videći novog mesiju.

U noći velikog meča s Džordžom Formenom oko 100.000 ljudi na stadionu u Africi nestrpljivo je čekalo da se oglasi prvi gong. Bilo je četiri ujutru po lokalnom vremenu. Razume se da je diktator Džozef Mobutu načinio ustupak američkim televizijama kako bi zaradili na reklamama. Čitav svet bio je budan. Od Kinšase do moje dnevne sobe!

Muhamed Ali je sve iznenadio taktikom. Boksovao je kao da pleše stiskavac sa džinom, a Big Džordž bio je jedan od onih fajtera koji odrađuju treninge tako što lupaju glavom o beton, a onda maze beton i pitaju da li ga boli. Ali je smislio savršenu taktiku.

Činilo se da se u klinču zaista zbližio s Formenom, te mu je u osmoj rundi, posle bezbroj udaraca koje je primio, poslao jedan mazni direkt. Formen je mirno posmatrao sporo putovanje velike pesnice ka svom čelu. Putovanje je bilo dugo, kao let ka Kinšasi. Potom je usledila detonacija. Pogođen u glavu, Formen se srušio kao stara višespratnica kojoj su minirali temelje da bi na tom mestu podigli hotel s pet zvezdica.

Upravo zato što pamtim te slike sa starog televizora, verujem da je vest o Alijevoj smrti lažna. Zato što Muhamed Ali ne može da umre. Onog trenutka kad je poslednji put išetao iz dvorane postao je ono što je oduvek želeo. Brži od svetlosti, iako je jedva hodao. Brbljiviji nego ikad, iako nije mogao da izgovori ni reč, oboleo od Parkinsonove bolesti. Strašniji neko ikad, iako se hranio kao biljka.

Zbogom, veliki crni brate, koji si pomogao da vidimo kako izgleda svet u boji.