Sklad u različitosti

Specijalno za Politiku  

Beč – Ruska avangarda predstavlja jedno od najsvestranijih i najradikalnijih poglavlja umetnosti 20. veka. Iako različiti po stilovima i idejama, ruski avangardisti su istovremeno u potrazi za novom i univerzalnom umetnošću. S jedne strane, crpeli su inspiraciju iz zapadnoevropske, prevashodno pariske umetničke scene i novih oblika izražavanja poput fovizma i kubizma, a sa druge, iz vizuelne tradicije ruske narodne umetnosti i tokova sovjetske revolucije. Bez obzira na to da li se pozivaju na apstrakciju suprematizma i konstruktivizma ili na prividno tradicionalnije oblike reprezentativne umetnosti, zajednički cilj im je raskid sa prošlošću i težnja ka sintezi istočnoevropske popularne kulture i zapadnoevropskog modernizma. Svaka grupa je program, svaki program izazov.

Prigrlivši tezu da je, zbog njene izrazite kompleksnosti, o ruskoj avangardi pogrešno govoriti u jednini, kustosi izložbe „Od Šagala do Maljeviča” stavljaju akcenat na dijaloške odnose između različitih škola i kolektiva, svake sa osobitim razvojnim putanjama, insistirajući na fenomenu sinhronizma asinhroničnog tipičnog za tu epohu. „Za razliku od francuske umetnosti u kojoj slede pravac za pravcem, u ruskoj umetnosti postoji mnoštvo pokreta koji delaju istovremeno, često u protivrečnosti ili čak u žestokom konfliktu jedan sa drugim”, izjavio je direktor Albertine i ujedno ko-kustos izložbe dr Klaus Šreder.

Izloženo je 130 eksponata u vrednosti od preko milijarde dolara od kojih većina dolazi iz Državnog muzeja u Sankt Peterburgu. Prednjače, netipično za ovo poglavlje umetnosti, ulja na platnu, ali ima i primera plakatne umetnosti, nekoliko skulptura i crteža. Radovi nisu okačeni hronološki i izuzimajući promašen naslov („od-do” vodi na stranputicu jer se kosi sa idejom postavke) i nedorečene i slabo tematski obrađene kratke filmove naručene da kontekstualizuju političku i socijalnu pozadinu tri značajne epohe ruske istorije (kraj carske dinastije, Lenjinovu vladavinu i Staljinovu diktaturu), izložba Od Šagala do Maljeviča je odlično osmišljena i izvedena. Deset poglavlja – Neoprimitivizam, Rajonizam, Kubofuturizam, Šagalova dihotomija emocija, poezije i sećanja, Suprematizam i Maljevičev beskompromisan put do apstrakcije, Kandinski i duhovna avangarda, Konstruktivizam, Agitprop, Suprenaturalizam (simbioza suprematizma i naturalizma) i Socijalistički realizam pokazuju spoj onog naizgled nespojivog u najuzbudljivijem poglavlju novije istorije umetnosti. Remek-dela Mihajla Larionova, Natalije Gončarove, Kazimira Maljeviča, Vasilija Kandinskog, Ela Lisickog, Natana Altmana, Aleksandre Ekster, Olge Rozanove, Ljubov Popove, Vladimira Tatlina, Pavela Filonovog, Alekseja Javlenskog, Marka Šagala i mnogih drugih ilustruju ove različite stilove.

Jedan od najupečatljivijih delova izložbe bavi se periodom od 1905. do 1917. sa Natalijom Gončarovom i Mihajlom Larionovim, glavnim predstavnicima pokreta izniklog iz primitivizma, koji ima paralele sa ekspresionizmom. Smeštena u prostoriji na čijem se ulazu simbolično nalaze biste Cara Nikolaja II i carice Aleksandre, a na izlazu Lenjinova skulptura Sergeja Merkurova, njihova platna svedoče o interesantnoj, progresivnoj promeni slikarske tehnike u duhu novog vremena. Ranim radovima Gončarove – „Rvačima” (1908(09), „Plavoj kravi” i Seljacima” iz poznate serije „Berba grožđa” i „Praljama” (sve 1911), dominiraju monumentalne figure naglašenih kontura i jednostavne u detalju, prepoznatljive po statičnosti boje nemodifikovane senkama i svetlošću. Slikarka se već 1912. okreće futurizmu – eksperimentu sa mnoštvom stilova i multiplikaciji što je vidljivo u „Paunu” (1912), „Biciklisti” (1913) i „Šumi” (1914), uljima takođe izloženim na postavci u Beču.

Albertina, poznata po svojoj beskompromisnoj, smeloj unutrašnjoj arhitekturi kada se radi o postavljanju velikih komercijalnih izložbi, drži se, u slučaju Maljeviča, njegove tvrdokornosti po pitanju izlaganja na belo okrečenim zidovima, sa „Crnim kvadratom” (1915) kao centralnim delom koga je slikar video kao sunce 20. veka. Njegovom najvećem oponentu – Šagalu – dat je kolorit u kome do najvećeg izražaja dolazi umetnikova sanjalačka priroda. Na noćno plavim zidovima su okačena neka od njegovih kapitalnih dela, počevši od „Violiniste”, naslikanog na klasičnom kafanskom kariranom stolnjaku , preko „Ogledala” (1915), „Oca i babe” (1914) ili „Jevrejina u crvenom” (1915). Duel ova dva slikara se, međutim, ne nastavlja posthumno na izložbi, što bi se iz naslova eventualno moglo zaključiti.

Duel stilski vode ne samo Larionov i Zinaida Serebrjakova „Venerom” (1912) i „Javnim kupatilom” (1913), već i pojedinačni umetnici sopstvenim, nekoliko godina udaljenim fazama – Vladimir Lebedev se od čisto kubističke „Pralje” (1922) distancira klasičnim ženskim portretima i aktovima stvorenim deceniju kasnije, a Ivan Kljun se od nefigurativnog slikarstva inspirisanog Maljevičem, već tokom 1920-ih okreće francuskom purizmu. Pomenuti dijalozi su okosnica izložbe u Albertini koja traje do 26. juna.