Čija je Komisija za otkup knjiga?

Komisija za otkup knjiga za javne biblioteke u Republici Srbiji i Ivan Tasovac, ministar kulture i informisanja, koji je imenovao njene članove, postali su, u proteklih nekoliko dana, predmet hajke beogradske „žute štampe”. Na listi knjiga koje je Komisija predložila za otkup novcem iz državnog budžeta ima najviše „Laguninih” izdanja, ali njenom vlasniku i direktoru Dejanu Papiću to, izgleda, nije dovoljno. On kaže da „neko izigrava državnog cenzora”, jer čitaocima „uskraćuje naslove najtiražnijih srpskih pisaca” u izdanju, naravno, „Lagune”, kakvi su Jelena Bačić Alimpić, Vuk Drašković i Vesna Dedić. Vuk Drašković tvrdi da to što za otkup nije predložen njegov roman, a jesu memoari Mire Marković, predstavlja krunski dokaz „političkog animoziteta” Komisije prema njemu. Ipak je najzanimljiviji slučaj jednog tabloida čiji se novinar zbog „skandaloznog otkupa knjiga” razračunao s Narodnom bibliotekom, njenim direktorom i „njegovim prijateljima”. Ovom brzopoteznom revolverašu naručilac posla, izgleda, nije objasnio koga bi trebalo da upuca.

Vratimo se iz uzbudljivog sveta moći, novca i politike, na osnovne, prozaične činjenice. Zadatak Komisije za otkup knjiga je da, na osnovu godišnje produkcije srpskih izdavača, sastavi listu naslova koje javne biblioteke, posredovanjem Ministarstva kulture, nabavljaju sredstvima iz državnog budžeta. Same biblioteke, potom, na osnovu svojih potreba i novca koji im je Ministarstvo stavilo na raspolaganje, odlučuju o tome koje knjige žele da imaju u svom knjižnom fondu. Na taj način, samo u protekle tri godine Ministarstvo je u 180 biblioteka, uključujući i one na Kosovu i Metohiji, do kojih je moglo da dosegne, poslalo skoro 540.000 knjiga.

Komisija je, dakle, u ovom poslu samo deo procesa i ona ima suštinski savetodavnu ulogu. Ona ne „otkupljuje” i ne može nikoga da natera da bilo šta kupi ili ne kupi. Konačna odluka je na samim bibliotekama. Za njih je otkup knjiga važna pomoć. Jer, glavni izvor iz koga biblioteke kupuju knjige jesu sredstva lokalnih samouprava. Njihov iznos se razlikuje od opštine do opštine, ali je to ipak način da se nabave knjige, bar one najjevtinije i najpopularnije, koje ne dospeju na listu Komisije i Ministarstva.

Kako Komisija bira knjige? Suštinski, ovde je reč o kulturnoj politici. Da li je zadatak državne Komisije za otkup knjiga da snabdeva tržište jevtinom zabavom? Ili je njena dužnost da pomogne da do čitalaca dopru dela neprolazne vrednosti, knjige iz kojih ponešto može i da se sazna, akademska dela koja ispunjavaju naučne standarde? Bibliotekari, dakle, tvrde da jevtinu i popularnu knjigu mogu da kupe i iz sredstava lokalne samouprave. Otkup, uostalom, često kasni, a čitaoci su po pravilu nestrpljivi da se domognu dela „najtiražnijih srpskih pisaca”. Komisija se tokom rada uverila da je novi roman Vuka Draškovića, iz svojih sredstava, već kupilo više od 60 biblioteka. Biblioteke preko otkupa Ministarstva kulture, međutim, nabavljaju kapitalna, skupa izdanja. Ove godine one će, pored ostalog, iz otkupa moći da dobiju Sabrana dela Stanislava Vinavera, Srpske narodne bajke: za decu 21. veka Davida Albaharija, Dragana Velikića, Aleksandre Glovacki, Ota Oltvanjija i Darka Tuševljakovića, ili knjigu Povelje kneza Lazara: tekst, komentari, snimci Aleksandra Mladenovića.

Neverovatno je da se, kada je reč o memoarima Mire Marković, moraju ponavljati opštepoznate činjenice. Kupovina i čitanje ove knjige ne podrazumeva da je neko pristalica Mire Marković, protivnik evropskih ili NATO vrednosti. Da li postoji iko ko se ne pita šta se to dogodilo sa Jugoslavijom osamdesetih i devedesetih godina 20. veka? Jesu li memoari Mire Marković važan izvor za poznavanje ličnosti i ideja Slobodana Miloševića? Da li ćemo bolje razumeti devedesete ukoliko nastavimo da uzvikujemo prazne parole, umesto da počnemo da pažljivije čitamo dela Franje Tuđmana i Zelenu deklaraciju Alije Izetbegovića? Da li ćemo, ukoliko pročitamo memoare Bila Klintona i Vezli Klarka biti spremniji da im oprostimo zločine iz 1999. godine? Možemo li da razumemo Kosovsku bitku iz 1389. bez turskih izvora?

Svaka javna služba podrazumeva otvorenost za kritike. Zato su sve sednice Komisije za otkup knjiga potpuno javne. Procedura otkupa, zaista, mora da bude poboljšana. Jer, čovek mora da se zapita: ako interesne grupe ovo čine Komisiji i ministru, koji se, uzgred rečeno, u njen rad ni u jednom trenutku nije umešao, šta li tek rade bibliotekarima, koji zaista kupuju knjige?

Red je, ipak, da se konačno razume da Komisija za otkup knjiga postoji zbog članova biblioteka u Gračanici, Orahovcu, Titelu, Čačku, u Majdanpeku, a ne da bi finansirala poslovno-političke klike. Ona je u službi poreskih obveznika čiji se novac izdvaja za sugrađane koji knjigu ne mogu da kupe i za najmlađe čitaoce koje treba naučiti da, kroz biblioteke i knjige, zavole mudrost i znanje. Izgleda da neko zaista veruje da će novinskim kampanjama moći da natera članove ove Komisije da, poput Superhika, živopisnog junaka stripa Alan Ford, počnu da otimaju od siromašnih da bi udelili bogatima.

Predsednik Komisije za otkup knjiga Ministarstva kulture i informisanja