Savamala, razum i predrasude

Internetom kruži interesantan društveni eksperiment u kojem se od prolaznika u svetskim metropolama traži da komentarišu delove teksta iz Biblije. Situacija je eksperimentalna jer se hrišćanska Sveta knjiga nalazi u omotu Kurana, pa ispitanici veruju da im se predstavljaju delovi islamske veronauke.

Ukratko, nakon što im se pročitaju neki delovi iz Svetog pisma o preljubi i homoseksualnosti, od ispitanika se očekuje da iskažu asocijacije na to što su čuli, zatim se traži da uporede Kuran i Bibliju, da bi im se na kraju postavilo pitanje treba li knjige poput Kurana zabraniti. Neki fini, liberalno vaspitani ljudi, s nevericom i gnušanjem slušaju delove teksta u kojima se propagiraju svirepe kazne za preljubnice i homoseksualce. Njihove prve asocijacije su da je to grozno, neverovatno i strašno. U poređenju sa Biblijom punom ljubavi, Kuran je, kažu, agresivan, pa nije ni čudo da oni koji ga slede čine zla dela. Otuda i zaključak da bi tu i takve knjige trebalo zabraniti.

Najbolji deo, ipak, sledi kada se ispitanicima otkrije da nije reč o delovima iz Kurana, već iz Biblije. Većina je u početku iznenađena i ne veruje da su tako nasamareni, ali brzo shvataju da su podlegli svojim predrasudama.

Gledajući ovaj eksperiment, teško se oteti utisku da u Srbiji predrasudama ne podležu samo obični ljudi, već i intelektualci čiji je poziv da podstiču racionalan pristup u analizi stvarnosti i donošenje sudova na činjenicama i dokazima.

Dovoljan je, međutim, i misaoni eksperiment da se zaključi kako deo intelektualaca koji tumače društvenu stvarnost različito procenjuje iste političke ideje ili slična ponašanja političkih aktera, isključivo u zavisnosti od toga ko ih propagira.

Drugim rečima, poput slučajnih prolaznika koji sude o Kuranu, deo ovdašnjih tumača političkih zbivanja svoje zaključke donosi na krilima emocija i neretko pogrešnih uverenja.

Nedavno sam čitao intervju u kojem jedna profesorka tvrdi kako je ono što se desilo u Savamali jedna od najstrašnijih stvari u poslednjih sedamdeset godina i da je, štaviše, teško i zamisliti da se nešto strašnije može desiti.

Ono po čemu je lako prepoznati predrasude, između ostalog, jesu snažni i ekstremni stavovi koji ih prate. Ekstremizam u ovom, nipošto usamljenom primeru, ogleda se u indirektnom poređenju rušenja barake u Savamali sa događajima koji padaju na pamet kada se pomisli na sedamdesetogodišnji period od kraja Drugog svetskog rata do danas. Goli otok, političke čistke, krvavi raspad Jugoslavije, Srebrenica, progon Srba sa Kosova i prostora bivše Jugoslavije, bombardovanje Srbije i Čačka, pljačkaške privatizacije, iznošenje milijardi dolara iz zemlje i ko zna šta sve još, naprosto blede pred ostrašćenim tumačenjem aktuelnih zbivanja.

Čak i da se pretpostavi – što, ne samo zbog nedostatka dokaza, nikako nije izvesno – da je aktuelna vlast odgovorna za ovu aferu, ostaje pitanje ima li više smisla da se slučaj poredi sa Srebrenicom ili, na primer, sa raseljavanjem stotina romskih porodica iz zone Belvila pre četiri godine?

Setimo se da su povodom raseljavanja Roma iz one Belvila reagovali Amnesti internešenal i razne evropske institucije, ali zbog toga niko nije protestovao, niti je raseljavanje poređeno sa holokaustom ili vraćanjem u devedesete. Naprotiv, prestonički tabloidi i nedeljnici izveštavali su o dobrovoljnom i humanitarnom preseljavanju Roma u objekte sa strujom i vodom, kao i o pohvalama koje su tim povodom gradskim vlastima stizale iz kancelarije Zaštitnika građana. Toliko o izgubljenoj slobodi medija.

Na kraju, nije reč o tome da se afera s fantomkama zataška ili relativizuje. Naprotiv, vlast je dužna da taj slučaj reši. Reč je o tome da se ovakvi slučajevi (ne) koriste za besmislene, na predrasudama zasnovane analize i aktivnosti.

Nažalost, za razliku od ispitanika u eksperimentu sa Kuranom, koji samokritički uviđaju da su upali u zamku predrasuda i da uprkos svemu treba biti objektivan, ovdašnji tumači društvene stvarnosti neretko ignorišu ili još žešće odbacuju dokaze koji govore suprotno njihovim predrasudama.

Naravno, teško je biti protiv strasti i predrasuda. Bez njih nije lako zamisliti politički život i mobilizaciju koju političari traže i podstiču. No, istovremeno, još je teže zamisliti korisnu analizu stvarnosti bez hladnog i racionalnog prosuđivanja i uzimanja u obzir svih, a ne samo činjenica koje podgrevaju predrasude. Ako je Srbiji danas nešto potrebno, onda su to racionalni i prosvećeni intelektualci, a strasti i ostrašćenosti ima dovoljno i u Skupštini.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu