Савамала, разум и предрасуде

Интернетом кружи интересантан друштвени експеримент у којем се од пролазника у светским метрополама тражи да коментаришу делове текста из Библије. Ситуација је експериментална јер се хришћанска Света књига налази у омоту Курана, па испитаници верују да им се представљају делови исламске веронауке.

Укратко, након што им се прочитају неки делови из Светог писма о прељуби и хомосексуалности, од испитаника се очекује да искажу асоцијације на то што су чули, затим се тражи да упореде Куран и Библију, да би им се на крају поставило питање треба ли књиге попут Курана забранити. Неки фини, либерално васпитани људи, с неверицом и гнушањем слушају делове текста у којима се пропагирају свирепе казне за прељубнице и хомосексуалце. Њихове прве асоцијације су да је то грозно, невероватно и страшно. У поређењу са Библијом пуном љубави, Куран је, кажу, агресиван, па није ни чудо да они који га следе чине зла дела. Отуда и закључак да би ту и такве књиге требало забранити.

Најбољи део, ипак, следи када се испитаницима открије да није реч о деловима из Курана, већ из Библије. Већина је у почетку изненађена и не верује да су тако насамарени, али брзо схватају да су подлегли својим предрасудама.

Гледајући овај експеримент, тешко се отети утиску да у Србији предрасудама не подлежу само обични људи, већ и интелектуалци чији је позив да подстичу рационалан приступ у анализи стварности и доношење судова на чињеницама и доказима.

Довољан је, међутим, и мисаони експеримент да се закључи како део интелектуалаца који тумаче друштвену стварност различито процењује исте политичке идеје или слична понашања политичких актера, искључиво у зависности од тога ко их пропагира.

Другим речима, попут случајних пролазника који суде о Курану, део овдашњих тумача политичких збивања своје закључке доноси на крилима емоција и неретко погрешних уверења.

Недавно сам читао интервју у којем једна професорка тврди како је оно што се десило у Савамали једна од најстрашнијих ствари у последњих седамдесет година и да је, штавише, тешко и замислити да се нешто страшније може десити.

Оно по чему је лако препознати предрасуде, између осталог, јесу снажни и екстремни ставови који их прате. Екстремизам у овом, нипошто усамљеном примеру, огледа се у индиректном поређењу рушења бараке у Савамали са догађајима који падају на памет када се помисли на седамдесетогодишњи период од краја Другог светског рата до данас. Голи оток, политичке чистке, крвави распад Југославије, Сребреница, прогон Срба са Косова и простора бивше Југославије, бомбардовање Србије и Чачка, пљачкашке приватизације, изношење милијарди долара из земље и ко зна шта све још, напросто бледе пред острашћеним тумачењем актуелних збивања.

Чак и да се претпостави – што, не само због недостатка доказа, никако није извесно – да је актуелна власт одговорна за ову аферу, остаје питање има ли више смисла да се случај пореди са Сребреницом или, на пример, са расељавањем стотина ромских породица из зоне Белвила пре четири године?

Сетимо се да су поводом расељавања Рома из оне Белвила реаговали Амнести интернешенал и разне европске институције, али због тога нико није протестовао, нити је расељавање поређено са холокаустом или враћањем у деведесете. Напротив, престонички таблоиди и недељници извештавали су о добровољном и хуманитарном пресељавању Рома у објекте са струјом и водом, као и о похвалама које су тим поводом градским властима стизале из канцеларије Заштитника грађана. Толико о изгубљеној слободи медија.

На крају, није реч о томе да се афера с фантомкама заташка или релативизује. Напротив, власт је дужна да тај случај реши. Реч је о томе да се овакви случајеви (не) користе за бесмислене, на предрасудама засноване анализе и активности.

Нажалост, за разлику од испитаника у експерименту са Кураном, који самокритички увиђају да су упали у замку предрасуда и да упркос свему треба бити објективан, овдашњи тумачи друштвене стварности неретко игноришу или још жешће одбацују доказе који говоре супротно њиховим предрасудама.

Наравно, тешко је бити против страсти и предрасуда. Без њих није лако замислити политички живот и мобилизацију коју политичари траже и подстичу. Но, истовремено, још је теже замислити корисну анализу стварности без хладног и рационалног просуђивања и узимања у обзир свих, а не само чињеница које подгревају предрасуде. Ако је Србији данас нешто потребно, онда су то рационални и просвећени интелектуалци, а страсти и острашћености има довољно и у Скупштини.

Професор на Филозофском факултету у Београду