Nikson i Vučić – granice analogije

Kada sam pre dve nedelje Savamalu uporedio s aferom „Votergejt”, nisam slutio da će razvoj događaja u narednim danima ići po gotovo identičnom obrascu. Naime, i Niksonova administracija je u prvi mah stvar ignorisala i pokušavala da zataška. A onda je, kada se afera rasplamsala, pokušala da je amortizuje naglašavanjem da „predsednik sa tim nema ništa” i da upravo on „insistira da se stvar raščisti do kraja”. Kada ni to nije pomoglo, ostavke su, zbog „objektivne odgovornosti” (premda su „delali u najboljoj nameri”), podnela dvojica najbližih Niksonovih saradnika. No, kao što je poznato, ni to nije okončalo aferu sve dok lanac odgovornosti nije stigao do samog vrha.

Čisto sumnjam da će i ovde lanac odgovornosti stići baš do „vrha”, ali je, u svakom slučaju, potpuno u pravu Saša Janković kada kaže da se ova afera nipošto ne može okončati samo jednom ostavkom i samo političkom odgovornošću. Stvar je jednostavna. Ne radi se tu o pukom komunalnom sporu i benignoj „grešci u koracima”, kao što premijer i lojalni mediji pokušavaju da predstave. Neko je sve to morao organizovati. Neko je morao izdati naređenje policiji da se ne odaziva na pozive, koordinirati komunalce i elektrodistribuciju, naložiti ograđivanje prostora oko srušenih objekata... Barem neki od tih poteza i koraka nadilaze nadležnost i moć žrtvovanog „vrha gradske vlasti”.

Postoji, međutim, jedan aspekt ove analogije (Votergejt–Savamala), koji je, gotovo sigurno, neadekvatan. Zapravo, dva. Nikson je protiv sebe imao praktično sve medije. A u Srbiji su – izuzev nekoliko koji se trude da ostanu objektivni – skoro svi dnevni listovi i, doslovno, sve televizije s nacionalnom frekvencijom pod totalnom kontrolom vlasti.

Međutim, druga razlika je mnogo važnija. Nikson je, naime, uprkos javnom pogromu i poniženju koje je doživeo, bio ozbiljan i – sa stanovišta interesa SAD – veoma uspešan predsednik. I kamo lepe sreće kada bi Vučić za Srbiju bio makar upola takav.

Ma koliko to bilo traumatično i ponižavajuće za jednu tako veliku silu, izvlačenje iz vijetnamske močvare omogućilo je Americi da razreši dugogodišnji unutrašnji konflikt i prevaziđe podelu koju je vijetnamski rat izazivao u nacionalnom tkivu, da istovremeno spoljnopolitički prodiše, moralno se „opere” u očima svetskog javnog mnjenja i preorijentiše na nove teme – što će u narednoj deceniji dovesti do pobede SAD u hladnom ratu. Uostalom, da ništa drugo nije učinio već samo „otvaranje Kine”, odnosno revolucionarni zaokret u odnosu prema Pekingu (zajedno s Henrijem Kisindžerom), učinilo bi ga jednim od najuspešnijih predsednika.

Nikson je bio neka vrsta „žrtvenog jarca”, koji je položen na oltar „vijetnamskog sindroma” i nacionalne katarze. On je platio najveći lični i politički ceh, ali SAD su od njegove politike i njegovih poteza imale veliku i dugoročnu korist.

U Srbiji , po svemu sudeći, stvari stoje upravo obrnuto. Ovde zemlja plaća i plaćaće ceh jedne neumerene političke megalomanije i jedne poluuspešne konverzije iz ekstremnog nacionaliste u radikalnog evropejca. A pošto niko – ni pristalice niti stranci – ne veruje da je ta konverzija uspešna, konačna i potpuna, od Vučića se traži da ustupke čini još više i još brže nego što se, na primer, tražilo od njegovih prethodnika.

Da zlo bude gore, on im još, direktno ili indirektno, daje dodatnog povoda za te sumnje i nepoverenje. Ma šta mislio o aktuelnom američkom ambasadoru, ili Majklu Davenportu, više je nego neukusno bilo gledati njihovo tabloidno razvlačenje i blaćenje prethodnih dana. Takav tretman američke diplomate nisu imale ni kada smo sa SAD ratovali (setimo se samo Miloševićevih susreta i razgovora s Ričardom Holbrukom i Vesli Klarkom). I potpuno je irelevantno da li je ovo neukusno medijsko mrcvarenje samo nervozna režimska reakcija na aferu „Savamala” ili pak smišljeni manevar da se biračko telo SNS-a drži u stanju permanentne „patriotske” namagnetisanosti, dok se, s druge strane, ispod žita i pažnje javnosti, revnosno odrađuju i ispunjavaju zahtevi tih istih ambasada.

Ne tvrdim da je ovo drugo slučaj, mada na to često liči. To jest, veoma često su najžešće grdnje na račun zapadnih ambasadora bivale uvertira u najveće kapitulantsko popuštanje (u pogledu Kosova, sporazuma s NATO-om, MMF-om itd). Međutim, tvrdim da je to, u svakom slučaju, glupo, grubo i primitivno. I što je najvažnije, nipošto ne doprinosi ni jačanju položaja Srbije, a ni ugledu aktuelne vlasti.

Ako neko misli da se time „šalje signal Moskvi”, kako „skrećemo” ili zaokrećemo s evropskog puta, verujem, to jest, siguran sam da bi u Moskvi mnogo više voleli da, na primer, propustimo neke manevre „NATO i partneri” ili da smo odložili potpisivanje ili ratifikaciju nekog od sporazuma s NATO-om, nego što se raduju zbog toga što se u ponekom prorežimskom tabloidu američki ambasador malo provlači po blatu. To bi bio daleko veći i mnogo delotvorniji znak državničke ozbiljnosti i suvereniteta.

*Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”