Zen između dokolice i otpadništva

Već prvi pogled na crteže Relje Penezića u galeriji „Haos”, koji će za publiku biti dostupni od večeras u 20 sati, nepogrešivo nas upućuje na haiku. Na istočnjački način saopštavanja istina, na svedenu upotrebu reči, u ovom slučaju kolorita, ali i poteza, na mir kojim odiše misticizam tih, nama dalekih predela, iako je u slučaju njegovih najnovijih radova iz ciklusa „Ekstremno dokoličarenje i dangubljenje” reč o pejzažima sa „dalekog zapada“, iz Los Anđelesa.

Polazište za ovaj serijal slika, kolaža, crteža i videa umetnik crpi iz zen pejzaža u Kini i Japanu između 11. i 16. veka, dajući značaj praznom prostoru i razbijenom mastilu, koji govore i sami za sebe i u saglasju jedno s drugim.

 „Reč je o dodiru mastila s papirom, koji ne dozvoljava krute i opisne poteze već daje potporu njegovoj prirodnoj tečnosti i pokretu. Ovaj pristup je između crtanja i slikanja” zapisane su Penezićeve misli u katalogu koji prati postavku. Senzacija ogromnog prostora Pacifika, sagledana kroz izvesnu izmaglicu gradskog smoga, kao da upućuje na otpadništvo i eskapizam od savremenog, ali i svevremenskog sveta.

– Osim što me je uvek fascinirala haiku poezija, iako nisam sve do sada mogao da shvatim kako tako mnogo može da se kaže u tako malo reči, ideja koja me najviše privlači je praznina i različita značenja kojima se ona ispunjava u različitim kulturama. Istočne tradicije u praznini vide prosvetljenje, vrhunac saznanja, jedinstvo sa prirodom/bogom i blaženstvo, dok zapadne tradicije vide odsustvo znanja ili sadržaja, očaj, depresiju, otuđenje. U Los Anđelesu, u kojem živim, postoji kultura skitnica sa plaže, nekad su oni u tom položaju dobrovoljno a nekad ne, to su otpadnici od društva koji život provode pored okeana ne radeći ništa osim što poneki surfuju. Njihov način života je moja neposredna inspiracija jer on spaja strah od društvenog neuspeha i individualne propasti sa istočnjačkim mirom tela i duha – objašnjava Penezić u razgovoru sa novinarima deo svoje poetike.

Crtež  Relje Penezića (Foto Privatna arhiva) 

Iako je poznat po tome što skoro nikada ne potpisuje dela, ovoga puta napravio je izuzetak. Svaki crtež na sebi ima minuciozni pečat, nalik kaligrafiji.

– Pečat je ovde jedna vrsta reference, više kineske nego japanske na zen koji provejava delima. U jednom trenutku sam čak razmišljao i o tome da pečat bude crven, ali sam od toga odustao, jer bi to postalo dekorativno – dodaje naš sagovornik.

Na jednom od galerijskih zidova emituje se i video-rad. Muziku je komponovala Viktorija Jordanova, pa tonovi harfe specifično boje celu izložbu. Reč je o umetnici koja baštini indijske notne valere koji, na neki način, zaista dopunjuju ono prikazano na papiru.

Relja Penezić pored slikarstva bavi se i filmom i multimedijalnom umetnošću, rođen je u Beogradu 1950. godine. Nakon završetka Akademije likovnih umetnosti u Beogradu, odselio se za Pariz gde je boravio od 1975. do 1980, da bi 1985. emigrirao u SAD. Do 1990. je boravio u Njujorku gde se bavio slikarstvom i printovima. Počeo je da eksperimentiše sa digitalnim medijima, videom i fotografijom od 1991. kada se preselio u San Francisko. Od 2007. živi i radi u Los Anđelesu. Bio je predavač na Prinstonu (Škola arhitekture), Haverford koledžu i „Bowling Green” državnom univerzitetu.