Зен између доколице и отпадништва

Већ први поглед на цртеже Реље Пенезића у галерији „Хаос”, који ће за публику бити доступни од вечерас у 20 сати, непогрешиво нас упућује на хаику. На источњачки начин саопштавања истина, на сведену употребу речи, у овом случају колорита, али и потеза, на мир којим одише мистицизам тих, нама далеких предела, иако је у случају његових најновијих радова из циклуса „Екстремно доколичарење и дангубљење” реч о пејзажима са „далеког запада“, из Лос Анђелеса.

Полазиште за овај серијал слика, колажа, цртежа и видеа уметник црпи из зен пејзажа у Кини и Јапану између 11. и 16. века, дајући значај празном простору и разбијеном мастилу, који говоре и сами за себе и у сагласју једно с другим.

 „Реч је о додиру мастила с папиром, који не дозвољава круте и описне потезе већ даје потпору његовој природној течности и покрету. Овај приступ је између цртања и сликања” записане су Пенезићеве мисли у каталогу који прати поставку. Сензација огромног простора Пацифика, сагледана кроз извесну измаглицу градског смога, као да упућује на отпадништво и ескапизам од савременог, али и свевременског света.

– Осим што ме је увек фасцинирала хаику поезија, иако нисам све до сада могао да схватим како тако много може да се каже у тако мало речи, идеја која ме највише привлачи је празнина и различита значења којима се она испуњава у различитим културама. Источне традиције у празнини виде просветљење, врхунац сазнања, јединство са природом/богом и блаженство, док западне традиције виде одсуство знања или садржаја, очај, депресију, отуђење. У Лос Анђелесу, у којем живим, постоји култура скитница са плаже, некад су они у том положају добровољно а некад не, то су отпадници од друштва који живот проводе поред океана не радећи ништа осим што понеки сурфују. Њихов начин живота је моја непосредна инспирација јер он спаја страх од друштвеног неуспеха и индивидуалне пропасти са источњачким миром тела и духа – објашњава Пенезић у разговору са новинарима део своје поетике.

Цртеж  Реље Пенезића (Фото Приватна архива) 

Иако је познат по томе што скоро никада не потписује дела, овога пута направио је изузетак. Сваки цртеж на себи има минуциозни печат, налик калиграфији.

– Печат је овде једна врста референце, више кинеске него јапанске на зен који провејава делима. У једном тренутку сам чак размишљао и о томе да печат буде црвен, али сам од тога одустао, јер би то постало декоративно – додаје наш саговорник.

На једном од галеријских зидова емитује се и видео-рад. Музику је компоновала Викторија Јорданова, па тонови харфе специфично боје целу изложбу. Реч је о уметници која баштини индијске нотне валере који, на неки начин, заиста допуњују оно приказано на папиру.

Реља Пенезић поред сликарства бави се и филмом и мултимедијалном уметношћу, рођен је у Београду 1950. године. Након завршетка Академије ликовних уметности у Београду, одселио се за Париз где је боравио од 1975. до 1980, да би 1985. емигрирао у САД. До 1990. је боравио у Њујорку где се бавио сликарством и принтовима. Почео је да експериментише са дигиталним медијима, видеом и фотографијом од 1991. када се преселио у Сан Франциско. Од 2007. живи и ради у Лос Анђелесу. Био је предавач на Принстону (Школа архитектуре), Хаверфорд колеџу и „Bowling Green” државном универзитету.