Tabloidni rat za Britaniju

Tačno za nedelju dana Britanci će odlučiti da li će njihova zemlja nastaviti da funkcioniše pod okriljem Evropske unije ili će krenuti samostalnim putem.

Početkom ove sedmice zagovornici „bregzita” (izlaska iz EU) dobili su jak vetar u leđa u vidu naslovne strane najtiražnijeg ostrvskog lista.

Naime, tabloid „San”, koji se svakodnevno prodaje u tiražu od oko 1,8 miliona primeraka, pozvao je građane Velike Britanije da kažu „ne” Briselu i EU.

Iako se zaklanja iz krinke o nezavisnoj uređivačkoj politici, sasvim je izvesno da je u redakcijskom uvodniku, objavljenom na naslovnoj stranici, progovorio sam vlasnik tabloida, moćni medijski magnat Rupert Merdok.

„San” britanskom čitalaštvu objašnjava da bi ostanak u EU bio „gori i zbog imigracije, i zbog poslova, i zbog plata, a loše bi se odrazio i na naš način života”.

Potom se navodi da bi bez „diktatorskog Brisela” Britanija postala „bogatija, bezbednija i slobodnija”, a kada bi samo uzela sopstvenu sudbinu u svoje ruke, ne bi više morala da uzmiče pred „nemilosrdnom ekspanzijom federalne države kojom rukovodi Nemačka”.

„Sanova” naslovna strana je gotovo automatski postala udarna vest agencija i televizija sa obe strane Atlantika. Time je pokrenuto pitanje kako se desilo da pisanje jednog tabloida odjednom postane važan politički faktor i potencijalni jezičak na vagi u korist istupanja iz EU (posle objave „Sana” ispitivanja javnog mnjenja pokazuju rast podrške „bregzitu”).

Reč je zapravo o fenomenu da je mišljenje čitalaca o moći najčitanijeg tabloida (i njegovog vlasnika) veće od njegovog suštinskog uticaja. Percepcija formira svest i za prosečnog Britanca istupanje „Sana” u korist napuštanja EU predstavlja signal da Rupert Merdok verovatno ima neku informaciju više.

Na sličnoj liniji je i argumentacija levičarskog „Nju stejtsmena”, koji ukazuje da je „San” u važnim trenucima, kada se oblikovala sudbina zemlje – uglavnom bio dobro obavešten. Podsećaju i na naslovnicu koju je tabloid objavio nakon iznenadne pobede torijevaca 1992.

Tada je krupnim slovima slavodobitno saopšteno naciji „Podrška ’Sana’ je donela pobedu”.

Florijan Biber, profesor studija jugoistočne Evrope na Univerzitetu u Gracu, za „Politiku” ističe najmanje dve važne stvari kada je u pitanju podrška ovog tabloida „bregzitu”:

„Najpre, britanski i američki mediji, i to ne samo tabloidi, imaju dugu tradiciju otvorenog pružanja podrške političkoj partiji ili predsedničkom kandidatu, što nije slučaj kod većine medija u kontinentalnom delu Evrope. Ovo može da se čini pristrasnim, ali takođe unosi određen stepen otvorenosti i iskrenosti. Problematičnija je činjenica da su evroskeptični mediji godinama promovisali bezočne laži o EU, što je dovelo do toga da je kancelarija EU u Ujedinjenom Kraljevstvu morala da pokrene poseban sajt na kojem su postavljane ispravke neistina prethodno objavljenih u medijima.”

Profesor Biber dalje ocenjuje da ekonomski i poslovni interesi vlasnika u velikoj meri definišu uređivačku politiku i da se činjenica da je Rupert Merdok evroskeptik u velikoj meri održava na izveštavanje „Sana”.

„Ovakav stav bi delom mogao da bude oblikovan njegovim ekonomskim interesima, delom njegovim ličnim pogledom na svet, ali šta god da je u pitanju, vidi se da tabloidi često nemaju nezavisnu uređivačku politiku.”

U svim postkomunističkim državama, pa tako i u Srbiji, tabloidi su doživeli procvat, jer u prethodnim sistemima nije bilo takvih medija. Ovakva vrsta novinarstva se opet našla u žiži srpske medijske čaršije nakon što su tabloidi i mediji bliski vlasti pokrenuli hajku na neistomišljenike, praveći spiskove „izdajnika” i optužujući pojedine zapadne ambasade da iz pozadine vuku konce za smenu državnog rukovodstva.

A koliko su ovdašnji tabloidi mutacija svojih praroditelja sa Zapada i da li je ipak između njih moguće postaviti znak jednakosti?

„Britanski i američki tabloidi su po mnogo čemu prototip za tabloide na drugim mestima, uključujući i Srbiju”, objašnjava naš sagovornik.

„Ima mnogo paralela, od kombinacije zločina i seksa do čestih nefer napada na pojedince. Iako ih je većina konzervativna i često nacionalistička, neki mogu da budu veoma progresivni. ’Njujork dejli njuz’ napada Donalda Trampa više od drugih, a isti je slučaj i sa lobijem proizvođača oružja.”

Ipak, čini se da se sličnosti srpskih i zapadnih tabloida tu završavaju.

„Razlikuju se u dve dimenzije. Prvo, u Srbiji često ne znamo ko je pravi vlasnik tabloida i na koji način su oni povezani sa vlastima. Drugo, izgleda da se tabloidi u Srbiji često ne rukovode ekonomskim interesima, kao što je zarada, već političkim agendama, i nastupaju kao glasnogovornici stranaka, drugih neformalnih ekonomskih i kriminalnih grupa i, naravno, vlade. Takva kombinacija netransparentnosti i mračnih interesa čine ih zloćudnijim od britanskih tabloida. Zato dolazi do češćih ličnih napada i akcija blaćenja, a imajući u vidu slab pravosudni sistem, događa se da ljudi budu oklevetani na način koji se britanski mediji ne bi lako odvažili jer bi završili na sudu”, ocenjuje Florijan Biber.

U ovom kontekstu zanimljiv je primer nedeljnog tabloida „Njuz ov d vorld”, inače još jednog čeda Ruperta Merdoka, koji je zbog nezapamćenog skandala sa prisluškivanjem više od 3.000 Britanaca (među kojima je bilo i mnogo tzv. javnih ličnosti) – ugašen. Nije im pomogla ni činjenica da su bili jedan od najstarijih i najčitanijih ostrvskih listova.

Da će foto-finiš „bregzita” obilovati duhovitim i pikantnim detaljima iz medijske sfere, potvrdilo se i juče kada je holandski list AD kao odgovor na uvodnik „Sana”, Britancima uputio svojevrsno „ljubavno pismo”. AD je napisao da bi Evropska unija bez Ujedinjenog Kraljevstva bila poput „čaja bez mleka”.