Kako je Evropa osvojila svet

Za razliku od Mišela Fukoa, koji ne veruje u seksualnu represiju, ja smatram da je ona jako važna na zapadu, počev od renesanse, a naročito u 19. veku, kaže francuski istoričar Rober Mišambled koji je u Beogradu održao predavanje o seksualnoj represiji kao pokretaču zapadnog napretka od 1500. do danas, a povodom njegove knjige „Orgazam i zapad. Istorija užitka od 16. veka do danas”. Knjiga je objavljena i kod nas u izdanju „Akademske knjige” u prevodu Marka Drče. Isti izdavač objavio je ranije i njegovo delo „Istorija nasilja. Od kraja srednjeg veka do danas” u prevodu Tamare Valčić Bulić.

Poznati istoričar i profesor univerziteta Pariz-Sever, gostovao je ovde na poziv Francuskog instituta u Srbiji, Akademske knjige i Kulturnog centra u Beogradu, a osim u Beogradu, održao je predavanje i u Novom Sadu, o nasilju.

U knjizi „Orgazam i Zapad” Mišambled tvrdi da je sublimacija erotskih nagona bila skriveni pokretač zapadnog dinamizma sve do šezdesetih godina prošlog veka, a naročito u 19. veku. Pre industrijske revolucije, kada su društva u celoj Evropi bila uglavnom poljoprivredna i statična, jer su se generacije reprodukovale na isti način, a mladi želeli da rade isto što i njihovi preci, nije postojala prava seksualna represija, sem kad je reč o zakonu stida, kaže Mišambled, napominjući da su postojale razlike između raznih zemalja.

Pravu seksualnu represiju vi, ipak, vezujete za kapitalizam i posebno za 19. vek?

To građansko društvo, takozvani buržuji, koje je u početku bilo manjinsko i razvijalo se samo u velikim gradovima, odbija svaku vrstu rasipanja, pa i seksualnog. Insistiralo se na štednji i akumulaciji kapitala, a seksualnost je smatrana opasnom po zdravlje. Jedan od velikih strahova bila je masturbacija, za koju su i lekari u 19. veku govorili da je smrtna bolest, kao što su tvrdili da starija osoba može da umre od seksualnog ekscesa. Ta represija je ujedno i mehanizam koji stvara sublimaciju. Mladići nemaju lak pristup ženama, dok ne dostignu određenu zrelost, pa se usmeravaju na druge stvari. Recimo, idu da osvajaju svet, da kolonizuju, odlaze u religiozne misije u inostranstvo, bave se trgovinom i stvaraju novac. Po meni, seksualna represija u buržujskom društvu je podstakla, posebno mladiće, da svoje seksualne frustracije pretvore u uspeh u drugim domenima. I na taj način je Evropa u 19. veku osvojila svet!

I to je, kažete, trajalo do šezdesetih godina 20. veka. A posle?

Taj model je prekinut. Godine 1968. u Francuskoj, SAD i drugim zemljama došlo je do kulturne revolucije u kojoj je uzor bilo seksualno oslobađanje. To je, u stvari, kraj straha od rasipanja. Do tada su kapitalistička društva funkcionisala po principu akumulacije. Bili su i potrošači, ali umereni. Recimo holandski bogataši su imali luksuzne kuće, ali ne preterano. One su udobne, lepe, ali male, a holandski kralj u 17. veku imao je veoma mali dvorac, za razliku od Luja Četrnaestog koji je imao raskošni Versaj. Ali mondijalizacija koja se razvijala od šezdesetih godina do danas stvara društvo rasipanja. Mi smo potrošači, non-stop kupujemo stvari koje imaju kratak rok trajanja i to se prenosi i na seks. Dolazi do seksualne liberalizacije koja se konzumira. Po meni, reč je o adaptaciji na postkapitalizam da bi se puno proizvodilo i neprestano konzumiralo!

Ali seksualne represije nisu važile za sve u prošlosti, ako uzmemo u obzir francuske kraljeve i njihove ljubavnice?

Naravno, seksualna represija nije bila linearan proces. To je proces koji ide i gore i dole, postoje periodi oslobađanja koji su se desili i pre 1968. i, naravno, ima velikih razlika među zemljama, recimo između Engleske i Francuske. Francuzi su izmislili kraljevu favoritkinju, dakle, ljubavnicu, još u srednjem veku. Svi kraljevi su imali svoje ljubavnice, što je bio način da se pokaže da je kralj drukčiji od ostalih. To je ideologija rasipanja, koju je prihvatilo i plemstvo. Građansko društvo je kritikovalo Luja Petnaestog kada je pošavši u rat, poveo i svoje ljubavnice. Kad se razboleo, sveštenici koji su došli misleći da će umreti, odbili su da ga pričeste. Posle te afere kralj kojeg su nazivali „voljenim” više nije bio voljen, ali je i dalje imao ljubavnice. I cela aristokratija oko njega sledila je njegov primer. Može se reći da je u 18. veku došlo i do seksualnog oslobađanja ženske strane plemstva, ali sve su to bila zatvorena društva. Građansko društvo, iz kojeg su poticale neke od tih ljubavnica, poput poznate Madam Pompadur, ljubavnice Luja Petnaestog, tome se oštro suprotstavljalo. Ali institucija ljubavnice je opstala i u republici, gde su predsednici i političari nastavili s praksom kraljeva. Setite se reakcija u Engleskoj i SAD na aferu francuskog predsednika kada je noću na motoru išao da se sretne sa ljubavnicom. Za njih je to bio skandal, a za Francuze dokaz da je on muškarac u punoj formi.

U knjizi „Istorija nasilja” dokazujete da je od 13. do 21. veka nasilje u opadanju u zapadnoj Evropi. Ipak, na početku 21. veka i dalje imamo primere brutalnog nasilja. Vodi li to njegovom porastu?

Na duže staze nasilje je gotovo na jednoj istoj ravni. Ako govorimo o ubistvima, ubice su najčešće mladi muškarci koji imaju između 20 i 30 godina. Ta vrsta nasilja je malo porasla zbog problema među generacijama. Mladi imaju utisak da im se ne daje dovoljno prostora, jer je nezaposlenost velika i oni su najviše pogođeni. Duže se živi, stariji žele da zadrže svoje pozicije ili da pojednostavim: očevi ne žele da tako lako budu zamenjeni sinovima. U prvom delu 20. veka, mladići nisu bili nezaposleni. Moja generacija, na primer, nije znala za nezaposlenost. Mislim da će u Evropi stanje da se održava na ovom nivou i da će biti više takozvanog simboličnog nasilja, kada mladi idu i ruše simbole odraslih, pale automobile, na primer. U Francuskoj je gotovo svakog dana neki automobil u plamenu. To je nasilje frustracije u kome uglavnom nema mrtvih. I možemo da se nadamo da ono neće eskalirati, niti ići ka ubistvima.