Lažna alternativa u Ciglani

Likovi dramskog teksta „Ostaci” Vuka Boškovića su „nesrećni i mrtvi ljudi, junaci koji pokušavaju da srede svoje intimne živote i međusobne odnose ispunjene ljubomorom, psihoaktivnim supstancama i tragovima ljubavi, dok se paralelno istražuju ratni zločini koje je bataljon Vojske Srbije izvršio nad albanskim civilima na Kosovu”.

To je navedeno u najavi za predstavu „Ostaci” reditelja Andreja Nosova, premijerno izvedenoj pre nekoliko dana u prostoru Stare ciglane blizu Višnjičke banje. No, ne smatramo da navedena značenja Boškovićevog teksta imaju veću važnost u ovoj predstavi, zato što tekst nije njeno funkcionalno polazište. Ova tvrdnja je posledica forme predstave koja radi protiv sadržaja teksta. On skoro da potpuno nestaje u agresivnoj formi igre, u meri da se skoro ne bi ni primetilo da ga uopšte nije bilo, odnosno da se predstava u potpunosti zadržala u okvirima koncerta, izvođenja songova. Jedini efektni delovi su songovi, dok dramski segmenti, izgovaranje Boškovićevog teksta, u ovom obliku, ne dopiru do gledaoca.

Predstava je ostvarena scenski ogoljeno, teatarskih elemenata gotovo i da nema, skoro kao da je garažni rok koncert u koji su uvedeni govorni delovi. Glumci Miloš Timotijević i Jelena Graovac govore u mikrofone Boškovićev tekst, vrlo energično i glasno, iz petnih žila, uz pratnju zaglušujućih bubnjeva, i dodatne muzičke aranžmane i songove Irene Popović Dragović.

Publika ovu centralnu igru posmatra stojeći, nakon procesualnog dela, prolaska kroz hodnik gde su izloženi eksponati. Nažalost ih nismo videli, niti smo čuli reči emitovane za to vreme putem zvučnika, jer je, izgleda, nestalo struje, pa smo kroz hodnik prolazili u mraku i bez započete audio pratnje. Pripisaćemo ove tehničke manjkavosti višoj sili i nećemo ih navoditi kao argument za tvrdnju o nespretnosti premijernog izvođenja. A uslovi gledanja glavnog dela, nakon prolaska kroz mračni hodnik, bili su loši, veći deo publike je stajao, u priličnoj zagušljivosti i vrućini, što je dodatno otežalo recepciju teksta.

Forma ove predstave koja je donela transfer teatra u kontekst klupske, andergraund kulture, može podsetiti na postdramsku estetiku. O tom pristupu, Hans-Tis Leman je pisao kao o „kul zabavi” koja otkriva sveprisutan društveni očaj i konfuziju. To je odgovor umetnika, na primer Renea Poleša ili grupe „Gob Squad”, na korenito osećanje manjka budućnosti. Navedeni autori su, pri tome, nalazili scenski promišljene načine da pokažu lica i naličja, višeslojnost ove obeshrabrujuće osećajnosti. Spoljašnjost predstave „Ostaci” liči na navedene postdramske ideje, zbog bazične postavke predstave kao garažnog rok šoua, no nažalost je sličnost samo površinska, ideje nisu sprovedene u očekivanoj višeslojnosti. Prisutni su samo oklop, fasada, dok suština upadljivo fali.

Na kraju, ali sigurno ne najmanje važno, treba pomenuti da je ovaj projekat na ovogodišnjem konkursu Ministarstva kulture i informisanja za savremeno stvaralaštvo, čiji je ishod sa čvrstim razlozima izazvao burne reakcije u javnosti, dobio vrlo solidna sredstva, veća i od pojedinih festivala sa dugom tradicijom i krupnim nacionalnim značajem (rešenje o dodeli ovih sredstava se može naći na sajtu Ministarstva).

Zbog vrlo opskurnih, gerilskih uslova izvođenja predstave „Ostaci”, moglo bi se pomisliti da je reč o produkciji bez budžeta, ili sa minimalnim budžetom, što nije slučaj. U vezi sa time smatramo da je njena „alternativnost”, odnosno duh andergraunda krajnje lažan. Još nam ostaje nada da će preostale dve predstave Hartefakta koje su takođe dobile sredstva za produkciju od Ministarstva biti umetnički vrednije i opravdanije.