Лажна алтернатива у Циглани

Ликови драмског текста „Остаци” Вука Бошковића су „несрећни и мртви људи, јунаци који покушавају да среде своје интимне животе и међусобне односе испуњене љубомором, психоактивним супстанцама и траговима љубави, док се паралелно истражују ратни злочини које је батаљон Војске Србије извршио над албанским цивилима на Косову”.

То је наведено у најави за представу „Остаци” редитеља Андреја Носова, премијерно изведеној пре неколико дана у простору Старе циглане близу Вишњичке бање. Но, не сматрамо да наведена значења Бошковићевог текста имају већу важност у овој представи, зато што текст није њено функционално полазиште. Ова тврдња је последица форме представе која ради против садржаја текста. Он скоро да потпуно нестаје у агресивној форми игре, у мери да се скоро не би ни приметило да га уопште није било, односно да се представа у потпуности задржала у оквирима концерта, извођења сонгова. Једини ефектни делови су сонгови, док драмски сегменти, изговарање Бошковићевог текста, у овом облику, не допиру до гледаоца.

Представа је остварена сценски огољено, театарских елемената готово и да нема, скоро као да је гаражни рок концерт у који су уведени говорни делови. Глумци Милош Тимотијевић и Јелена Граовац говоре у микрофоне Бошковићев текст, врло енергично и гласно, из петних жила, уз пратњу заглушујућих бубњева, и додатне музичке аранжмане и сонгове Ирене Поповић Драговић.

Публика ову централну игру посматра стојећи, након процесуалног дела, проласка кроз ходник где су изложени експонати. Нажалост их нисмо видели, нити смо чули речи емитоване за то време путем звучника, јер је, изгледа, нестало струје, па смо кроз ходник пролазили у мраку и без започете аудио пратње. Приписаћемо ове техничке мањкавости вишој сили и нећемо их наводити као аргумент за тврдњу о неспретности премијерног извођења. А услови гледања главног дела, након проласка кроз мрачни ходник, били су лоши, већи део публике је стајао, у приличној загушљивости и врућини, што је додатно отежало рецепцију текста.

Форма ове представе која је донела трансфер театра у контекст клупске, андерграунд културе, може подсетити на постдрамску естетику. О том приступу, Ханс-Тис Леман је писао као о „кул забави” која открива свеприсутан друштвени очај и конфузију. То је одговор уметника, на пример Ренеа Полеша или групе „Gob Squad”, на коренито осећање мањка будућности. Наведени аутори су, при томе, налазили сценски промишљене начине да покажу лица и наличја, вишеслојност ове обесхрабрујуће осећајности. Спољашњост представе „Остаци” личи на наведене постдрамске идеје, због базичне поставке представе као гаражног рок шоуа, но нажалост је сличност само површинска, идеје нису спроведене у очекиваној вишеслојности. Присутни су само оклоп, фасада, док суштина упадљиво фали.

На крају, али сигурно не најмање важно, треба поменути да је овај пројекат на овогодишњем конкурсу Министарства културе и информисања за савремено стваралаштво, чији је исход са чврстим разлозима изазвао бурне реакције у јавности, добио врло солидна средства, већа и од појединих фестивала са дугом традицијом и крупним националним значајем (решење о додели ових средстава се може наћи на сајту Министарства).

Због врло опскурних, герилских услова извођења представе „Остаци”, могло би се помислити да је реч о продукцији без буџета, или са минималним буџетом, што није случај. У вези са тиме сматрамо да је њена „алтернативност”, односно дух андерграунда крајње лажан. Још нам остаје нада да ће преостале две представе Хартефакта које су такође добиле средства за продукцију од Министарства бити уметнички вредније и оправданије.