Bleda nijansa regionalnog pomirenja

Šta je simulakrum? Pojednostavljenim rečima, to je lažna stvarnost koja izgleda vrlo realno. Takva stvarnost je simulirana potpisivanjem Deklaracije o unapređivanju odnosa između Srbije i Hrvatske mandatara za sastav Vlade Republike Srbije Aleksandra Vučića i predsednice Hrvatske Kolinde Grabar Kitarović. Osim što u pravnotehničkom smislu neće imati rezonantne efekte, rekao bih da ni u suštinskom smislu ovakav instrument saradnje neće postaviti temelje trajnog i održivog mira između dve zemlje opterećenog ratnim nasleđem. Deklaracija zato ne predstavlja „istorijski trenutak”, kako se govori, već bledu nijansu politike pomirenja.

Postavljajući za cilj „otopljavanje odnosa” između Srbije i Hrvatske, tekst deklaracije propisuje pokretanje pitanja zaštite manjinskih prava, sporne granične linije, primene sporazuma o sukcesiji, traženja nestalih lica i saradnje u oblasti traženja odgovora na nove svetske izazove. Sva ova pitanja su pokrenuta i tretirana još ranije. To su donekle i propisane norme EU koje su susedne zemlje prihvatile da poštuju. EU je zapravo kroz proces stabilizacije i pridruživanja zamislila da zemlje kandidati ne usvajaju samo pravnu materiju (acquis communautaire), nego da suštinski transformišu „imidž”, kulturu i međusobnu komunikaciju kroz razvoj regionalne saradnje (evropeizacija). Uprkos regionalnom grupisanju zemalja pod kišobranom EU, Hrvatska, kao punopravni član, i Srbija, kao kandidat, daleko su još od izgradnje međusobnog poverenja i razumevanja.

Samo nedavne odvojene srpske i hrvatske komemoracije u Spomen-području Jasenovac 15. i 22. aprila 2016. impliciraju da su odnosi između država i dalje zatrovani prošlošću. Zapravo, kroz komemoracije Jasenovca i proslave „Oluje” zvaničnici Srbije i Hrvatske redovno svake godine cementiraju određene ideološke vrednosti i uverenja koja su u neraskidivoj vezi s revanšističkim tumačenjem prošlosti. Neprestano se održava ravnoteža u situaciji „žrtva–zločinac”, ne dozvoljavajući da atmosfera rata nestane. Srpski i hrvatski identiteti skloni viktimizaciji nameću da se ostane zarobljen u nepoverenju i distanci prema susedu. Dešava se zapravo jedno potpomaganje neprekidnog vođenja rata u drugoj sferi – u sferi sećanja. Etno-nacionalističke politike sećanja skriveno rade na neprestanom podsticanju sukoba. Zato su neposredni efekti godišnjih komemoracija gotovo uvek polarizacija javnog mnjenja duž etničkih linija natopljenih mržnjom. Ljudi su i dalje nacionalno opterećeni. U državnim školama Hrvatske i Srbije istorijskom obrazovanju je dozvoljeno da širi niz vrednosnih sudova u vezi s etničkim stereotipima. Prema rečima Dubravke Stojanović, zvanično istorijsko obrazovanje u ovim zemljama predstavlja prošlost samo kao niz sukoba i zločina, intenzivirajući osećaj da su neprijateljstvo i sukobi prirodni i nepromenljivi u regionu, stvarajući naposletku specifičnu vrstu socijalizacije mladih koja olakšava konfliktno ponašanje u budućnosti. U takvom stanju odnosa između Srbije i Hrvatske teško je dostići pravdu i uspostaviti zajednički osećaj objektivne istorijske istine i zadovoljavajućih rešenja za funkcionisanje regionalne saradnje.

Zato Deklaracija o unapređivanju odnosa između Srbije i Hrvatske nema preteranog značaja bez sagledavanja kako se međusobni odnosi potpaljuju i šta temeljno gradi nepoverljiv odnos i narušava komunikaciju između dve države. Ni ova deklaracija ni dosadašnje politike nemaju elemente koji su podešeni za ublažavanje nedostatka poverenja i razumevanja. Odnosi između Srbije i Hrvatske mogu kad-tad da se poremete, jer to je i dalje realnost usled postojanja „organizovane mržnje”.

*Doktorand na FPN u Beogradu