Bo Džo

Boris Džonson uspevao je uvek da ode korak dalje, možda čak dalje i od onog o čemu je sanjao. U tome mu je pomagala impulsivnost, razbarušenost, inteligencija, neustrašivost i domišljatost. I neki čudesni šarm kojim je poslovično hladne Britance uspeo da omađija već nekoliko puta. Dva puta je izabran za gradonačelnika Londona. Prvi put 2008. kada je bivši novinar, publicista i političar nižeg ranga pobedio čuvenog laburističkog gradonačelnika Kena Livingstona. A objašnjenje je izgledalo kao sticaj neverovatnog astrološkog aspekta. Drugi mandat 2012. osvojio je glatko i svi su već počeli da se navikavaju da je Bo Džo, kako ga od milošte zovu, u stanju da dobije sve na šta se ustremi.

A kada je prošle godine na opštim izborima ušao u kabinet premijera Dejvida Kamerona počela su glasno da se postavljaju pitanja da li je došao da igra za tim ili za mesto kapetana.

Što se tiče Kamerona, Bo Džo je uvek govorio da nema ničeg ličnog u njihovim različitim političkim pogledima, ali je jako voleo da istakne da je na Iton otišao zahvaljujući stipendiji, a ne plemstvu. Aludirao je naravno na svog starijeg kolegu Dejvida Kamerona. I voleo je da se hvali da je „čovek mešavina”: po dedi turskih korena, francuskih i nemačkih, a po majci ruskih i jevrejskih. Sin je diplomate i konzervativca Evropskog parlamenta.

Pokazalo se da su Britanci ipak poverovali njemu da je bolje da uštede svoj novac i povrate kontrolu nad svojom zemljom, nego Kameronu koji je u pregovorima s Briselom izboksovao više slobode za Veliku Britaniju.

Još pre nego što je bio poznat ishod referenduma, Bo Džo je osvojio kladionice i postao glavni i za sada nerikosnoveni budući lider konzervativaca i novi stanovnik Dauning Strita 10 posle oktobra. Ali, bez obzira na celu galeriju svoji trampovskih izjava, kada je Kameron u petak najavio ostavku i kraljici i narodu, Džonson nije likovao, nije čak ni reč rekao o svojoj kandidaturi.

Mudrost ovog 52-godišnjaka možda se može pripisati talentu, političkom iskustvu i činjenici da je do sada verovatno uradio sve što je poželeo. Od toga da je pre četvrt veka, kao mlad novinar, izmislio vest i dobio otkaz u „Tajmsu”, da je na Oksfordu bio idejni tvorac tajnog studentskog društva, da se opijao, tukao i svađao, čak i kada to više nije moglo da se pravda godinama.

Osim što je svojim evroskeptičnim izveštajima iz Brisela opčinio političko srce Margaret Tačer i napravio problem drugim dopisnicima iz srca briselske administracije, od kojih su urednici zahtevali da pišu kao Boris (da će Brisel zabraniti britanski omiljeni čips i standardizovati veličinu kondoma), Aleksandar Boris de Pfefl Džonson, rođen u Njujorku, onako robustan i nepredvidiv nastavio je da osvaja ženska srca: ženio se dva puta (ima petoro dece), u međuvremenu je imao javnu vanbračnu aferu, izgubio je prsten na venčanju, kritikovao kuvara Džejmija Olivera da pusti ljude da jedu šta žele, Papua Novu Gvineju je povezao s kanibalizmom, a za Portsmut je rekao da u njemu ima previše „droge, debelih, lenjih i laburista”.

Ipak, čovek koji je kasnio i brljavio u svemu, uspeo je da u političkoj igri uradi sve na pravi način i tačno na vreme.