Бо Џо

Борис Џонсон успевао је увек да оде корак даље, можда чак даље и од оног о чему је сањао. У томе му је помагала импулсивност, разбарушеност, интелигенција, неустрашивост и домишљатост. И неки чудесни шарм којим је пословично хладне Британце успео да омађија већ неколико пута. Два пута је изабран за градоначелника Лондона. Први пут 2008. када је бивши новинар, публициста и политичар нижег ранга победио чувеног лабуристичког градоначелника Кена Ливингстона. А објашњење је изгледало као стицај невероватног астролошког аспекта. Други мандат 2012. освојио је глатко и сви су већ почели да се навикавају да је Бо Џо, како га од милоште зову, у стању да добије све на шта се устреми.

А када је прошле године на општим изборима ушао у кабинет премијера Дејвида Камерона почела су гласно да се постављају питања да ли је дошао да игра за тим или за место капетана.

Што се тиче Камерона, Бо Џо је увек говорио да нема ничег личног у њиховим различитим политичким погледима, али је јако волео да истакне да је на Итон отишао захваљујући стипендији, а не племству. Алудирао је наравно на свог старијег колегу Дејвида Камерона. И волео је да се хвали да је „човек мешавина”: по деди турских корена, француских и немачких, а по мајци руских и јеврејских. Син је дипломате и конзервативца Европског парламента.

Показало се да су Британци ипак поверовали њему да је боље да уштеде свој новац и поврате контролу над својом земљом, него Камерону који је у преговорима с Бриселом избоксовао више слободе за Велику Британију.

Још пре него што је био познат исход референдума, Бо Џо је освојио кладионице и постао главни и за сада нерикосновени будући лидер конзервативаца и нови становник Даунинг Стрита 10 после октобра. Али, без обзира на целу галерију своји трамповских изјава, када је Камерон у петак најавио оставку и краљици и народу, Џонсон није ликовао, није чак ни реч рекао о својој кандидатури.

Мудрост овог 52-годишњака можда се може приписати таленту, политичком искуству и чињеници да је до сада вероватно урадио све што је пожелео. Од тога да је пре четврт века, као млад новинар, измислио вест и добио отказ у „Тајмсу”, да је на Оксфорду био идејни творац тајног студентског друштва, да се опијао, тукао и свађао, чак и када то више није могло да се правда годинама.

Осим што је својим евроскептичним извештајима из Брисела опчинио политичко срце Маргарет Тачер и направио проблем другим дописницима из срца бриселске администрације, од којих су уредници захтевали да пишу као Борис (да ће Брисел забранити британски омиљени чипс и стандардизовати величину кондома), Александар Борис де Пфефл Џонсон, рођен у Њујорку, онако робустан и непредвидив наставио је да осваја женска срца: женио се два пута (има петоро деце), у међувремену је имао јавну ванбрачну аферу, изгубио је прстен на венчању, критиковао кувара Џејмија Оливера да пусти људе да једу шта желе, Папуа Нову Гвинеју је повезао с канибализмом, а за Портсмут је рекао да у њему има превише „дроге, дебелих, лењих и лабуриста”.

Ипак, човек који је каснио и брљавио у свему, успео је да у политичкој игри уради све на прави начин и тачно на време.