Kina pomaže da budemo nezavisniji

Hose Muhika, jednom prozvan najsiromašnijim šefom države, svakako nije tek običan bivši predsednik Urugvaja. On za sebe kaže da je najbogatiji, a ipak prezire gomilanje materijalnog bogatstva. Čak i moj lepi srebrnasti diktafon zamišljeno okreće u ruci i vrti glavom. Procenjuje me pogledom, mislim da računa koliko moram da radim da bih ga otplatio. Smatra da razvoj tehnologije vredi samo ako će gladnima doneti više hrane, ako će dati odeću i krov nad glavom siromašnima. Takav je čovek Pepe, predsednik koji je, u martu 2015, s funkcije otišao na vrhuncu slave i popularnosti, jer nije po ustavu imao pravo više da se kandiduje. Svoj najveći miting, sa stotinama hiljada građana koji kliču njemu u čast, održao je – poslednjeg dana predsedničkog mandata.

I njegovi susreti s Emirom Kusturicom, koji je u Montevideu prošle godine snimio dokumentarni film o njemu i tom posebnom danu kada je predao predsedničku dužnost, daleko su od običnih. Dok Muhika, koji je zagazio u devetu deceniju života, izlazi iz helikoptera na Mokroj gori, proslavljeni reditelj pridržava ga iz predostrožnosti – iako dobro zna da Pepea neće oboriti mećavnički letnji vetar, kad to nije mogla ni vojna hunta s devet metaka u njegovom telu, ni s 13 godina zatočeništva u podrumima i bunarima, koje su potom usledile. Revolucionaru su oduzeli slobodu i kontakt sa svetom, ali nije odustao – sprijateljio se s mravima. Posmatrao je ove neumorne proletere, razgovarao s njima, prenoseći im valjda levičarske poglede i vežbajući za buduće političke nastupe.

Skupo je platio pripadnost urbanoj gerili, urugvajskoj radikalnoj levici – tupamarosima – ali Muhika kaže da drugačije nije mogao. Još iz srednjoškolskih dana povukao je strast prema idejama Francuske i Oktobarske revolucije. I posebno želju da pomaže siromašnima, kakav je i sam celoga života bio. Takav je ostao i po izlasku s robije i pobede njegovih saboraca, posle čega za Muhiku počinje velika politička karijera. Ni kao ministar poljoprivrede, a kasnije i šef države, nije promenio navike: i dalje je vozio staru „bubu”, rovario po bašti na još starijem traktoru, živeo u istoj skromnoj kući u prašnjavom predgrađu, sa suprugom Lusijom i napuštenom tronogom kujom Manuelom. I davao devet desetina svoje plate u fond za izgradnju stanova za samohrane majke. Sebi je, od 10.000 dolara, ostavljao samo hiljadu.

Dok sedimo na terasi u Mećavniku, gde je Muhika Kusturičin gost uoči današnjeg otvaranja prvog sajma knjiga u Andrićgradu, doskorašnji šef države slika se s oduševljenim prolaznikom koji nosi majicu s ogromnim likom Vladimira Putina. Kod Kuste u Drvengradu multipolarni svet odavno je stekao legitimitet. Dok, izuvenih espadrila zbog vrućine, pali narednu cigaretu, polako izgovarajući rečenice započinje razgovor za „Politiku” koji je trajao skoro sat vremena. Tek sam kasnije saznao, jedan od najdužih intervjua koji je ikada dao – ni za Bi-Bi-Si nije govorio više od tri minuta...

Došli ste ovde direktno posle susreta s premijerom Vučićem. On nije levičar, ali vam je izgleda simpatičan?

Čini mi se da sam nazreo kod premijera želju da misli na budućnost srpskog naroda, pri čemu je veoma svestan da ne može da okrene leđa Zapadu, ali ima na umu i Istok.

O čemu ste pričali?

O tome u kakvom su stanju svet i Evropa. Ispričao mi je da je nedavno bio u Srbiji kineski predsednik i meni je to zazvučalo kao da je bio u prolazu i slučajno navratio.

Navratio, pa ostao tri dana?

Upravo zato što mu se dopalo ovde, ove planine na primer. Mislim da je to veoma pametno, jer Kinezi nikad ne idu nikud slučajno.

Mislite li da je kineskom predsedniku jasno šta se dešava kod vas u Latinskoj Americi. Posebno posle smrti Uga Čavesa, vašeg odlaska s funkcije, posle „nestanka” Dilme Rusef...

Mislim da mu ne može biti jasnije. Kini je i te kako potrebna Latinska Amerika. Naše područje je poslednja velika rezerva hrane. Potrebna je i zbog otvaranja tržišta, prodaje sopstvenih proizvoda, obezbeđenja strateških resursa i retkih prirodnih bogatstava. A i oni su nama potrebni. Potrebno nam je da prodamo ono što imamo po najboljoj mogućoj ceni. A onaj ko prodaje, mora i da kupuje.

A kako vi vidite Latinsku Ameriku danas i posle pet godina?

Istorija ljudskog roda je uvek proces, film, nije fotografija...

Ko režira taj film?

Nema režisera. Ima borbe. Ima jedan scenario akcionog filma. Na jednoj strani su konzervativne snage, a na drugoj snage promena, uz sve razlike koje postoje u tom taboru. Konzervativne stranke se veoma zalažu da sačuvaju svoje povlastice i bogatstvo, a progresivne snage traže da se pristupi preraspodeli tog bogatstva i da se prida značaj socijalnoj dimenziji. I mi pravimo greške, a to se događa i konzervativcima. Greška konzervativaca je u tome što odlaze u fašizam. A mi grešimo kada hoćemo da raspodelimo ono čega nema.

Ali, u vaše vreme je Urugvaj porastao. Brazil se takođe podigao u poslednjih deceniju ili dve. Videli smo svojevremeno dosta pozitivnih promena u Venecueli. I Kuba se uprkos svemu dobro drži. Da li su ove promene privremene ili je to put koji će duže trajati?

Da sam nekada imao 40 miliona siromašnih u Brazilu, a danas oni više nisu siromašni, bio bih svestan važnosti takve promene. Ono što je bitno to su ljudi. U Urugvaju je takođe znatno smanjen stepen siromaštva. Da li su tako rešeni svi problemi? Nisu.

Vi ste smanjili nezaposlenost u Urugvaju za skoro 50 odsto u roku od samo deset godina?

Sramota je što mi još imamo devet odsto stanovništva ispod granice siromaštva. Moja zemlja je mala. Ima 17 miliona hektara, ali skoro 15 miliona je obradivo. Nemamo planine, najviši vrh je 500 metara, ali imamo vode i imamo povoljan položaj u pogledu infrastrukture. Problem je u tome što imamo malo ljudi i stanovništvo nam stari. Čim nam je krenulo nabolje, postali smo i mi konzervativci, ne rađa nam se puno dece. I još mnogi hoće da idu u Nemačku i Švedsku zbog te njihove tehnologije, niko neće da ostane u Latinskoj Americi. Ne zanima ih da promene nešto u našem društvu, gledaju samo da promene svoj lični položaj i zato odlaze u bogatije zajednice. Ali, ima i tu razlika. Na primer, Meksikanci uvek ostaju Meksikanci, gde god da odu, što nije slučaj s ljudima iz Srednje Amerike, recimo Hondurasa ili Gvatemale. Ipak, za 15 godina SAD će postati zemlja s najvećim brojem državljana koji govore španski.

Mislite li da će SAD za 15 godina biti najmoćnija država?

Čisto sumnjam. Biće drugih moćnih zemalja. Biće multipolarni svet.

Kako se u taj multipolarni svet uklapa bregzit. Da li se zaista dogodio veliki potres?

Moj je utisak da su ljudi glasali misleći da hoće da odu. Ali sad, kada to stvarno započinje, pojaviće se pokajnici. Problem je kako zaustaviti ultradesnicu u Evropi. U Francuskoj i drugim zemljama, gde se govori puno gluposti.

Verujete li da će njima bregzit ići naruku?

Ako se on stvarno dogodi, onda hoće. Evropa je izuzetno osetljiva na sve što se tiče ekonomije. I zato ćemo tek videti prave posledice. Evropa je prilično bogata i često „misli novčanikom”. Doći će do stapanja različitih opcija, kao što su konzervativci i socijaldemokrate. Zato je moj utisak da centar najviše raste u Evropi.

Brisanje podele na levicu i desnicu je nova realnost?

Stvar je u tome što je, na primer, Angela Merkel u Nemačkoj na čelu konzervativaca, ali je uvela u svoju politiku elemente socijaldemokratije. Ali, imate i još nešto: Katalonija i Škotska traže nezavisnost, ali niko od njih ne želi da ode iz Evrope.

Njima je lepo u Evropi, a vama?

Meni se ne sviđa. Ali nam je Evropa potrebna. Mi u Latinskoj Americi, u okviru bloka Merkosur, već 15 godina razgovaramo o sporazumu s Evropom. Ali, kada stavimo tas na vagu, onda vidimo da preteže više ka kineskoj strani, uprkos svim pričama o Evropi. Slabi i mali moraju da se bore za svoju nezavisnost, polazeći od toga da nije reč samo o pojedinačnoj nezavisnosti, već je reč o uzajamnoj zavisnosti koja mora mudro da se postavi.

Mi smo se ovde u Srbiji malo obradovali u poslednje vreme da će nam Kina pomoći da budemo nezavisniji. Da li je to istina?

Naravno, to je to. Tako i mi mislimo.

Zašto je današnji sistem, kapitalistički, u krizi?

Kapitalizam je bolestan zbog finansijskog kapitala. Finansijski kapital je danas efikasniji od proizvodnog kapitala. Širi se na sve strane i time samo stvara nestabilnost i nesigurnost. Umesto da ih koriste za unapređenje industrije i novog zapošljavanja, vlade su prinuđene da drže zarobljene enormno velike rezerve zbog stalne opasnosti od monetarnog rata. Česte oscilacije dolara su posledica tog monetarnog rata.

Vlade su u strahu da se ne obruše njihove valute?

Da se potpuno ne rasture. Pošto se to svuda dešava, ekonomije vrlo malo rastu, a vlade drže ogromna bogatstva u blokadi.

Ako vas pitam kome to odgovara, mislim da naslućujem odgovor...

To odgovara finansijskom kapitalu, koji je najvažniji u današnjem svetu. To su bankarski sistemi, penzioni fondovi...

Imali smo i ranije nezamislivu pojavu negativne kamatne stope na štednju?

To je zbog preterano obilne ponude. Novac se ulaže uglavnom u nekretnine. Samo se vrti tamo-amo, a ništa se novo ne stvara. S druge strane, vi to dobro znate jer su kod vas bili ratovi, prvo se nešto sruši, pa se onda obnavlja. Izvlači se korist iz ljudske nesreće.

To je biznis?

Biznis koji stvara prilike za pojedince. Države se na taj način zadužuju, podižu kredite. To je u prirodi finansijskog kapitala, njemu se uvek žuri da izvuče dobit. Osim toga, svet je dospeo u krizu visoke politike, svi se bave praznim frazama. Danas bi svetu bila dovoljna jedna zajednička valuta. I jedna fiskalna politika za sve zemlje, bez finansijskih poreskih rajeva. Ako vi kontrolišete samo deo, problem će nastati na nekoj drugoj strani, gde takođe mora da se obezbedi posao za ljude.

Govorili ste da danas čovek živi u savremenom robovlasništvu?

Živimo u sistemu koji smo nasledili. Možemo samo da se zapitamo šta bi bilo da nema hrane, da nema odeće, da nema ovih vaših spravica. Da nemamo lekara, da moramo da živimo kao zveri. Civilizacija nam je omogućila da stvorimo zalihe resursa i zato savremeni čovek živi znatno bolje nego nekadašnji rob. Ali, zato i stvara mnogo veću dobit za druge. On mora da radi da bi kupovao na rate i plaćao kamate.

Kada ste bili mladi levičar pre pola veka, verovali ste da to može da se promeni. Odustali ste sada?

Ne, drugo je nešto posredi. Mi nikad ne možemo stići do kraja. Samo prelazimo svoju deonicu. Naši su uspesi samo stepenici na putu progresa. Kada su, nekad u Čikagu, zahtevali osmočasovno rado vreme, nisu u tome uspeli. Međutim, danas je to uglavnom praksa u celom svetu. Znači, na kraju su pobedili, iako su tada izgubili. Napredak levice je u postizanju takvih pobeda koje će poboljšati život. Ali, to su uvek delimične pobede. Socijalno, penzijsko, zdravstveno osiguranje... Svi ovi barjaci progresa, na početku su bili u rukama tek nekolicine ludaka. Tako mi napredujemo, uprkos svemu. Život je lep.

Kada vas Kusturica naziva poslednjim herojem politike, da li možda ipak vidite negde vaše naslednike?

Uvek ih ima. Heroji se uvek rađaju. Naša vrsta će uvek proizvoditi bankare i svakakve ništarije, ali i one koji će se zalagati za napredak čoveka. Problem je samo u tome što uvek sanjamo više nego što možemo da ostvarimo.

I još jedno pitanje, van konteksta. Ko je bolji: Donald Tramp ili Hilari Klinton?

Najbolji je onaj što je izgubio. Berni Sanders.