Кина помаже да будемо независнији

Хосе Мухика, једном прозван најсиромашнијим шефом државе, свакако није тек обичан бивши председник Уругваја. Он за себе каже да је најбогатији, а ипак презире гомилање материјалног богатства. Чак и мој лепи сребрнасти диктафон замишљено окреће у руци и врти главом. Процењује ме погледом, мислим да рачуна колико морам да радим да бих га отплатио. Сматра да развој технологије вреди само ако ће гладнима донети више хране, ако ће дати одећу и кров над главом сиромашнима. Такав је човек Пепе, председник који је, у марту 2015, с функције отишао на врхунцу славе и популарности, јер није по уставу имао право више да се кандидује. Свој највећи митинг, са стотинама хиљада грађана који кличу њему у част, одржао је – последњег дана председничког мандата.

И његови сусрети с Емиром Кустурицом, који је у Монтевидеу прошле године снимио документарни филм о њему и том посебном дану када је предао председничку дужност, далеко су од обичних. Док Мухика, који је загазио у девету деценију живота, излази из хеликоптера на Мокрој гори, прослављени редитељ придржава га из предострожности – иако добро зна да Пепеа неће оборити мећавнички летњи ветар, кад то није могла ни војна хунта с девет метака у његовом телу, ни с 13 година заточеништва у подрумима и бунарима, које су потом уследиле. Револуционару су одузели слободу и контакт са светом, али није одустао – спријатељио се с мравима. Посматрао је ове неуморне пролетере, разговарао с њима, преносећи им ваљда левичарске погледе и вежбајући за будуће политичке наступе.

Скупо је платио припадност урбаној герили, уругвајској радикалној левици – тупамаросима – али Мухика каже да другачије није могао. Још из средњошколских дана повукао је страст према идејама Француске и Октобарске револуције. И посебно жељу да помаже сиромашнима, какав је и сам целога живота био. Такав је остао и по изласку с робије и победе његових сабораца, после чега за Мухику почиње велика политичка каријера. Ни као министар пољопривреде, а касније и шеф државе, није променио навике: и даље је возио стару „бубу”, роварио по башти на још старијем трактору, живео у истој скромној кући у прашњавом предграђу, са супругом Лусијом и напуштеном троногом кујом Мануелом. И давао девет десетина своје плате у фонд за изградњу станова за самохране мајке. Себи је, од 10.000 долара, остављао само хиљаду.

Док седимо на тераси у Мећавнику, где је Мухика Кустуричин гост уочи данашњег отварања првог сајма књига у Андрићграду, доскорашњи шеф државе слика се с одушевљеним пролазником који носи мајицу с огромним ликом Владимира Путина. Код Кусте у Дрвенграду мултиполарни свет одавно је стекао легитимитет. Док, изувених еспадрила због врућине, пали наредну цигарету, полако изговарајући реченице започиње разговор за „Политику” који је трајао скоро сат времена. Тек сам касније сазнао, један од најдужих интервјуа који је икада дао – ни за Би-Би-Си није говорио више од три минута...

Дошли сте овде директно после сусрета с премијером Вучићем. Он није левичар, али вам је изгледа симпатичан?

Чини ми се да сам назрео код премијера жељу да мисли на будућност српског народа, при чему је веома свестан да не може да окрене леђа Западу, али има на уму и Исток.

О чему сте причали?

О томе у каквом су стању свет и Европа. Испричао ми је да је недавно био у Србији кинески председник и мени је то зазвучало као да је био у пролазу и случајно навратио.

Навратио, па остао три дана?

Управо зато што му се допало овде, ове планине на пример. Мислим да је то веома паметно, јер Кинези никад не иду никуд случајно.

Мислите ли да је кинеском председнику јасно шта се дешава код вас у Латинској Америци. Посебно после смрти Уга Чавеса, вашег одласка с функције, после „нестанка” Дилме Русеф...

Мислим да му не може бити јасније. Кини је и те како потребна Латинска Америка. Наше подручје је последња велика резерва хране. Потребна је и због отварања тржишта, продаје сопствених производа, обезбеђења стратешких ресурса и ретких природних богатстава. А и они су нама потребни. Потребно нам је да продамо оно што имамо по најбољој могућој цени. А онај ко продаје, мора и да купује.

А како ви видите Латинску Америку данас и после пет година?

Историја људског рода је увек процес, филм, није фотографија...

Ко режира тај филм?

Нема режисера. Има борбе. Има један сценарио акционог филма. На једној страни су конзервативне снаге, а на другој снаге промена, уз све разлике које постоје у том табору. Конзервативне странке се веома залажу да сачувају своје повластице и богатство, а прогресивне снаге траже да се приступи прерасподели тог богатства и да се прида значај социјалној димензији. И ми правимо грешке, а то се догађа и конзервативцима. Грешка конзервативаца је у томе што одлазе у фашизам. А ми грешимо када хоћемо да расподелимо оно чега нема.

Али, у ваше време је Уругвај порастао. Бразил се такође подигао у последњих деценију или две. Видели смо својевремено доста позитивних промена у Венецуели. И Куба се упркос свему добро држи. Да ли су ове промене привремене или је то пут који ће дуже трајати?

Да сам некада имао 40 милиона сиромашних у Бразилу, а данас они више нису сиромашни, био бих свестан важности такве промене. Оно што је битно то су људи. У Уругвају је такође знатно смањен степен сиромаштва. Да ли су тако решени сви проблеми? Нису.

Ви сте смањили незапосленост у Уругвају за скоро 50 одсто у року од само десет година?

Срамота је што ми још имамо девет одсто становништва испод границе сиромаштва. Моја земља је мала. Има 17 милиона хектара, али скоро 15 милиона је обрадиво. Немамо планине, највиши врх је 500 метара, али имамо воде и имамо повољан положај у погледу инфраструктуре. Проблем је у томе што имамо мало људи и становништво нам стари. Чим нам је кренуло набоље, постали смо и ми конзервативци, не рађа нам се пуно деце. И још многи хоће да иду у Немачку и Шведску због те њихове технологије, нико неће да остане у Латинској Америци. Не занима их да промене нешто у нашем друштву, гледају само да промене свој лични положај и зато одлазе у богатије заједнице. Али, има и ту разлика. На пример, Мексиканци увек остају Мексиканци, где год да оду, што није случај с људима из Средње Америке, рецимо Хондураса или Гватемале. Ипак, за 15 година САД ће постати земља с највећим бројем држављана који говоре шпански.

Мислите ли да ће САД за 15 година бити најмоћнија држава?

Чисто сумњам. Биће других моћних земаља. Биће мултиполарни свет.

Како се у тај мултиполарни свет уклапа брегзит. Да ли се заиста догодио велики потрес?

Мој је утисак да су људи гласали мислећи да хоће да оду. Али сад, када то стварно започиње, појавиће се покајници. Проблем је како зауставити ултрадесницу у Европи. У Француској и другим земљама, где се говори пуно глупости.

Верујете ли да ће њима брегзит ићи наруку?

Ако се он стварно догоди, онда хоће. Европа је изузетно осетљива на све што се тиче економије. И зато ћемо тек видети праве последице. Европа је прилично богата и често „мисли новчаником”. Доћи ће до стапања различитих опција, као што су конзервативци и социјалдемократе. Зато је мој утисак да центар највише расте у Европи.

Брисање поделе на левицу и десницу је нова реалност?

Ствар је у томе што је, на пример, Ангела Меркел у Немачкој на челу конзервативаца, али је увела у своју политику елементе социјалдемократије. Али, имате и још нешто: Каталонија и Шкотска траже независност, али нико од њих не жели да оде из Европе.

Њима је лепо у Европи, а вама?

Мени се не свиђа. Али нам је Европа потребна. Ми у Латинској Америци, у оквиру блока Меркосур, већ 15 година разговарамо о споразуму с Европом. Али, када ставимо тас на вагу, онда видимо да претеже више ка кинеској страни, упркос свим причама о Европи. Слаби и мали морају да се боре за своју независност, полазећи од тога да није реч само о појединачној независности, већ је реч о узајамној зависности која мора мудро да се постави.

Ми смо се овде у Србији мало обрадовали у последње време да ће нам Кина помоћи да будемо независнији. Да ли је то истина?

Наравно, то је то. Тако и ми мислимо.

Зашто је данашњи систем, капиталистички, у кризи?

Капитализам је болестан због финансијског капитала. Финансијски капитал је данас ефикаснији од производног капитала. Шири се на све стране и тиме само ствара нестабилност и несигурност. Уместо да их користе за унапређење индустрије и новог запошљавања, владе су принуђене да држе заробљене енормно велике резерве због сталне опасности од монетарног рата. Честе осцилације долара су последица тог монетарног рата.

Владе су у страху да се не обруше њихове валуте?

Да се потпуно не растуре. Пошто се то свуда дешава, економије врло мало расту, а владе држе огромна богатства у блокади.

Ако вас питам коме то одговара, мислим да наслућујем одговор...

То одговара финансијском капиталу, који је најважнији у данашњем свету. То су банкарски системи, пензиони фондови...

Имали смо и раније незамисливу појаву негативне каматне стопе на штедњу?

То је због претерано обилне понуде. Новац се улаже углавном у некретнине. Само се врти тамо-амо, а ништа се ново не ствара. С друге стране, ви то добро знате јер су код вас били ратови, прво се нешто сруши, па се онда обнавља. Извлачи се корист из људске несреће.

То је бизнис?

Бизнис који ствара прилике за појединце. Државе се на тај начин задужују, подижу кредите. То је у природи финансијског капитала, њему се увек жури да извуче добит. Осим тога, свет је доспео у кризу високе политике, сви се баве празним фразама. Данас би свету била довољна једна заједничка валута. И једна фискална политика за све земље, без финансијских пореских рајева. Ако ви контролишете само део, проблем ће настати на некој другој страни, где такође мора да се обезбеди посао за људе.

Говорили сте да данас човек живи у савременом робовласништву?

Живимо у систему који смо наследили. Можемо само да се запитамо шта би било да нема хране, да нема одеће, да нема ових ваших справица. Да немамо лекара, да морамо да живимо као звери. Цивилизација нам је омогућила да створимо залихе ресурса и зато савремени човек живи знатно боље него некадашњи роб. Али, зато и ствара много већу добит за друге. Он мора да ради да би куповао на рате и плаћао камате.

Када сте били млади левичар пре пола века, веровали сте да то може да се промени. Одустали сте сада?

Не, друго је нешто посреди. Ми никад не можемо стићи до краја. Само прелазимо своју деоницу. Наши су успеси само степеници на путу прогреса. Када су, некад у Чикагу, захтевали осмочасовно радо време, нису у томе успели. Међутим, данас је то углавном пракса у целом свету. Значи, на крају су победили, иако су тада изгубили. Напредак левице је у постизању таквих победа које ће побољшати живот. Али, то су увек делимичне победе. Социјално, пензијско, здравствено осигурање... Сви ови барјаци прогреса, на почетку су били у рукама тек неколицине лудака. Тако ми напредујемо, упркос свему. Живот је леп.

Када вас Кустурица назива последњим херојем политике, да ли можда ипак видите негде ваше наследнике?

Увек их има. Хероји се увек рађају. Наша врста ће увек производити банкаре и свакакве ништарије, али и оне који ће се залагати за напредак човека. Проблем је само у томе што увек сањамо више него што можемо да остваримо.

И још једно питање, ван контекста. Ко је бољи: Доналд Трамп или Хилари Клинтон?

Најбољи је онај што је изгубио. Берни Сандерс.