„Bregzit” mogući pokretač 34 referenduma širom EU

Od našeg dopisnika
Frankfurt, Hajdelberg – Nakon što su Britanci na referendumu izabrali izlazak iz Evropske unije, nemačke kancelarka Angela Merkel je poručila da će uložiti „svu svoju snagu” da spreči deljenje EU, ali i da u predstojećim pregovorima o proceduri „bregzita” Britanci „neće moći da biraju” koje privilegije žele da zadrže. Evropske lidere u Briselu zapravo brine da se virus referenduma ne proširi na ostatak EU, a razloga je pregršt. Naime, procenjuje se da bi scenario nalik „bregzitu” mogao da se reprizira u 34 evropska regiona, dakle u znatno više slučajeva nego što EU broji članica.

I dok su Britanci imali šansu da na referendumu kažu svoje mišljenje o ostanku u EU, tu mogućnost ni teoretski nemaju Nemci, iako bi u poslednjim anketama bezmalo trećina anketiranih nemačkih državljana podržalo organizovanje takvog vida izjašnjavanja nacije.

Doduše, 71 odsto ispitanih Nemaca se protivi referendumu kakav je održan u Britaniji, ali i da nije tako Ustav Nemačke predviđa održavanje referenduma samo u slučaju donošenja novog ustava ili promene granica 16 nemačkih saveznih pokrajina. Čak i u ovom poslednjem slučaju ne bi bio održan referendum u celoj zemlji, već ako bi, primera radi, došlo do odluke da se spoje dve pokrajine, referendum bi bio organizovan samo u te dve države.

Svojevrsna zabrana referenduma, koju nalaže nemački ustav, posledica je straha od zloupotrebe ovog vida narodnog izjašnjavanja, pri čemu se kao primer uzima gorko istorijsko iskustvo kada su Nemci na referendumu 1934. godine izglasali odluku o spajanju funkcije kancelara i predsednika – čime je Adolf Hitler zacementirao svoju vlast.

Međutim, šefica poslaničke grupe opozicione Levice u Bundestagu Sara Vagenkneht smatra da je vreme da i nemački narod kaže svoje mišljenje o tome kako se i šta radi u Briselu. Ona ne misli da bi trebalo organizovati referendum o izlasku iz EU, već posebnu vrstu referenduma o EU na kojem bi se odlučivalo, primera radi, o kontroverznom sporazumu o Transatlantskom trgovinsko-investicionom partnerstvu (TTIP) između EU i SAD.

Međutim, zbog nacističke prošlosti nemački ustavotvorci su se više plašili da referendumi ponovo ne budu iskorišćeni za gušenje demokratije nego što se glas naroda čuje samo na izborima. Budući da Vagenknehtova poziva na referendume, pri čemu ona i njeni partijski drugovi često žestoko kritikuju politiku EU i način donošenja odluka u Briselu, politikolozi ovu levičarsku stranku nastalu delom na ostacima Komunističke partije Istočne Nemake često svrstavaju u red „protestnih”, „pobunjeničkih” i „anti-EU” evropskih partija.

Međutim, na drugoj strani ideološkog spektra, krajnje desničarska i populistička Alternativa za Nemačku (AfD), kako kaže njena liderka Frauke Petri, u „bregzitu” vidi da je „sazrelo vreme za jednu novu Evropu”. Prema istraživanju javnog mnjenja koje je agencija Forca uradila za magazin „Štern”, među pristalicama AfD čak 63 odsto priželjkuje da Nemačka izađe iz EU. To je u dubokoj suprotnosti sa većinskim mišljenjem celokupne nemačke populacije u kojoj bi 79 odsto, a prema istraživanju koji je uradio poslovni dnevnik „Handesblat” čak 82 odsto, glasalo za ostanak Nemačke u EU, dok bi samo 14 odsto podržalo svojevrsni „degzit” (izlazak Nemačke iz EU).

I dok „degzit” malo ko pominje, nemački mediji ističu pre svega strahovanja od talasa referenduma u EU, pri čemu minhenski dnevni list „Zidojče cajtung” ukazuje da bi Holandija i Češka mogle da budu sledeće koje će održati referendum o svom članstvu u EU. Ipak, u fokusu je i najava iz Edinburga da bi Škotska mogla ponovo da organizuje referendum o nezavisnosti jer želi da ostane u EU. Na ovu najavu stigla je pomalo neočekivana i diplomatski netaktična izjava predsednika Bundestagovog odbora za evropske poslove Gintera Krihbauma koji je poželeo dobrodošlicu Škotima.

„EU će se sastojati od 28 zemalja članica, jer očekujem novi referendum o nezavisnosti u Škotskoj koji će biti uspešan. Treba brzo da odgovorimo na kandidaturu za prijem koju upućuje strana zemlja prijateljski nastrojena prema EU”, rekao je on za nedeljno izdanje „Velta”, čime je reagovao poprilično drugačije od svoje uvek oprezne stranačke šefice Angele Merkel.

Potencijalni referendumi su u žiži interesovanja i evropskih politikologa, koji smatraju da bi „bregzit” mogao da bude okidač za „evropski politički cunami” od najmanje 34 moguća referenduma, koji bi mogla da „paralizuju” EU. Prema oceni stručnjaka Evropskog saveta za spoljne poslove (ECFR), populističke partije širom Evrope „su videle šta je UKIP (Najdžela Faraža) uspeo u smislu otimanja etabliranim strankama vodećih tema u Velikoj Britaniji tako da su veoma zainteresovane da to sprovedu i u svojim zemljama”.

„Iako mnogo ovih partija, koje smo istraživali, zasnivaju svoj rad na domaćim pitanjima, uticaj izbegličke krize, politike štednje u Evropi i ostalo guraju ove stranke da razviju poprilično jaku spoljnopolitičku platformu, koja zaista predstavlja izazov za neke od osnovnih principa evropskog posleratnog konsenzusa”, kaže za radio Bi-Bi-Si 4 Suzi Denison, jedan od autora izveštaja ECFR-a u kojem se navodi da širom EU „pobunjeničke” partije imaju direktnu ulogu u nacionalnim vladama osam država članica, a ukupno imaju 1.329 poslaničkih mesta u 25 država članica EU.

U ovom sveobuhvatnom istraživanju 45 evropskih „pobunjeničkih” stranaka navodi se da ove partije nastoje da kroz medije stvore pritisak javnosti kako bi bili organizovani referendumi o pitanjima koja su prethodno već raspravljana u vladama i parlamentima. Osim toga, izveštaj ukazuje da populističke partije dele nekoliko ključnih tema, kao što je skepticizam prema EU, odbojnost prema SAD, sumnja prema slobodnoj trgovini, ali i sklonost zatvaranju granica i ukidanju sankcija Rusiji.

„Mnoge od ovih pobunjeničkih partija imaju poglede na spoljnu politiku koji su bliži predsedniku Putinu nego predsedniku Obami. Oni preokreću spoljnopolitički konsenzus elita zasnovan na atlantizmu i liberalnoj demokratiji koji je dominirao poslednjih 50 godina”, kaže direktor ECFR-a Mark Leonard, dodajući da ove partije predstavljaju „revoluciju u evropskoj spoljnoj politici”. „Njihovo oružje je korišćenje referenduma da dobiju narodnu podršku za svoja sporedna pitanja. Čak i tamo gde direktno ne osvoje vlast, oni su toliko politički moćni da teraju etablirane stranke da prihvate njihove stavove.”