„Брегзит” могући покретач 34 референдума широм ЕУ

Од нашег дописника
Франкфурт, Хајделберг – Након што су Британци на референдуму изабрали излазак из Европске уније, немачке канцеларка Ангела Меркел је поручила да ће уложити „сву своју снагу” да спречи дељење ЕУ, али и да у предстојећим преговорима о процедури „брегзита” Британци „неће моћи да бирају” које привилегије желе да задрже. Европске лидере у Бриселу заправо брине да се вирус референдума не прошири на остатак ЕУ, а разлога је прегршт. Наиме, процењује се да би сценарио налик „брегзиту” могао да се репризира у 34 европска региона, дакле у знатно више случајева него што ЕУ броји чланица.

И док су Британци имали шансу да на референдуму кажу своје мишљење о останку у ЕУ, ту могућност ни теоретски немају Немци, иако би у последњим анкетама безмало трећина анкетираних немачких држављана подржало организовање таквог вида изјашњавања нације.

Додуше, 71 одсто испитаних Немаца се противи референдуму какав је одржан у Британији, али и да није тако Устав Немачке предвиђа одржавање референдума само у случају доношења новог устава или промене граница 16 немачких савезних покрајина. Чак и у овом последњем случају не би био одржан референдум у целој земљи, већ ако би, примера ради, дошло до одлуке да се споје две покрајине, референдум би био организован само у те две државе.

Својеврсна забрана референдума, коју налаже немачки устав, последица је страха од злоупотребе овог вида народног изјашњавања, при чему се као пример узима горко историјско искуство када су Немци на референдуму 1934. године изгласали одлуку о спајању функције канцелара и председника – чиме је Адолф Хитлер зацементирао своју власт.

Међутим, шефица посланичке групе опозиционе Левице у Бундестагу Сара Вагенкнехт сматра да је време да и немачки народ каже своје мишљење о томе како се и шта ради у Бриселу. Она не мисли да би требало организовати референдум о изласку из ЕУ, већ посебну врсту референдума о ЕУ на којем би се одлучивало, примера ради, о контроверзном споразуму о Трансатлантском трговинско-инвестиционом партнерству (ТТИП) између ЕУ и САД.

Међутим, због нацистичке прошлости немачки уставотворци су се више плашили да референдуми поново не буду искоришћени за гушење демократије него што се глас народа чује само на изборима. Будући да Вагенкнехтова позива на референдуме, при чему она и њени партијски другови често жестоко критикују политику ЕУ и начин доношења одлука у Бриселу, политиколози ову левичарску странку насталу делом на остацима Комунистичке партије Источне Немаке често сврставају у ред „протестних”, „побуњеничких” и „анти-ЕУ” европских партија.

Међутим, на другој страни идеолошког спектра, крајње десничарска и популистичка Алтернатива за Немачку (АфД), како каже њена лидерка Фрауке Петри, у „брегзиту” види да је „сазрело време за једну нову Европу”. Према истраживању јавног мњења које је агенција Форца урадила за магазин „Штерн”, међу присталицама АфД чак 63 одсто прижељкује да Немачка изађе из ЕУ. То је у дубокој супротности са већинским мишљењем целокупне немачке популације у којој би 79 одсто, а према истраживању који је урадио пословни дневник „Хандесблат” чак 82 одсто, гласало за останак Немачке у ЕУ, док би само 14 одсто подржало својеврсни „дегзит” (излазак Немачке из ЕУ).

И док „дегзит” мало ко помиње, немачки медији истичу пре свега страховања од таласа референдума у ЕУ, при чему минхенски дневни лист „Зидојче цајтунг” указује да би Холандија и Чешка могле да буду следеће које ће одржати референдум о свом чланству у ЕУ. Ипак, у фокусу је и најава из Единбурга да би Шкотска могла поново да организује референдум о независности јер жели да остане у ЕУ. На ову најаву стигла је помало неочекивана и дипломатски нетактична изјава председника Бундестаговог одбора за европске послове Гинтера Крихбаума који је пожелео добродошлицу Шкотима.

„ЕУ ће се састојати од 28 земаља чланица, јер очекујем нови референдум о независности у Шкотској који ће бити успешан. Треба брзо да одговоримо на кандидатуру за пријем коју упућује страна земља пријатељски настројена према ЕУ”, рекао је он за недељно издање „Велта”, чиме је реаговао поприлично другачије од своје увек опрезне страначке шефице Ангеле Меркел.

Потенцијални референдуми су у жижи интересовања и европских политиколога, који сматрају да би „брегзит” могао да буде окидач за „европски политички цунами” од најмање 34 могућа референдума, који би могла да „парализују” ЕУ. Према оцени стручњака Европског савета за спољне послове (ЕЦФР), популистичке партије широм Европе „су виделе шта је УКИП (Најџела Фаража) успео у смислу отимања етаблираним странкама водећих тема у Великој Британији тако да су веома заинтересоване да то спроведу и у својим земљама”.

„Иако много ових партија, које смо истраживали, заснивају свој рад на домаћим питањима, утицај избегличке кризе, политике штедње у Европи и остало гурају ове странке да развију поприлично јаку спољнополитичку платформу, која заиста представља изазов за неке од основних принципа европског послератног консензуса”, каже за радио Би-Би-Си 4 Сузи Денисон, један од аутора извештаја ЕЦФР-а у којем се наводи да широм ЕУ „побуњеничке” партије имају директну улогу у националним владама осам држава чланица, а укупно имају 1.329 посланичких места у 25 држава чланица ЕУ.

У овом свеобухватном истраживању 45 европских „побуњеничких” странака наводи се да ове партије настоје да кроз медије створе притисак јавности како би били организовани референдуми о питањима која су претходно већ расправљана у владама и парламентима. Осим тога, извештај указује да популистичке партије деле неколико кључних тема, као што је скептицизам према ЕУ, одбојност према САД, сумња према слободној трговини, али и склоност затварању граница и укидању санкција Русији.

„Многе од ових побуњеничких партија имају погледе на спољну политику који су ближи председнику Путину него председнику Обами. Они преокрећу спољнополитички консензус елита заснован на атлантизму и либералној демократији који је доминирао последњих 50 година”, каже директор ЕЦФР-а Марк Леонард, додајући да ове партије представљају „револуцију у европској спољној политици”. „Њихово оружје је коришћење референдума да добију народну подршку за своја споредна питања. Чак и тамо где директно не освоје власт, они су толико политички моћни да терају етаблиране странке да прихвате њихове ставове.”