Dinja štiti srce

Izuzmemo li sladoled, teško je zamisliti slađi zalogaj u letnjem periodu nego onoj koji daju lubenica i dinja. Većina ljudi uživa u ukusu lubenice tokom letnjih meseci, a dinju konzumira mnogo manje ljudi.

Dinja je zeljasta biljka za koju se smatra da je potekla iz Azije, koja daje sočne, slatke, uglavnom žute plodove. Bila je poznata još u drevnoj Kini, Rimu i Egiptu. Pored ploda, u ishrani se koristi i seme, a postoji mnogo različitih sorti dinja.

Plodu dinje i semenkama zajednička je karakteristika da sadrže beta-karoten, folnu kiselinu i vitamin Ce, a u malim količinama i vitamin E, i kompleks vitamina Be. Dinja je bogata mineralima neophodnim za normalno funkcionisanje organizma: kalcijum, magnezijum, kalijum, fosfor, natrijum, cink, gvožđe, bakar, sumpor.

Energetska vrednost dinje je 24 kilokalorija u 100 grama, pa dinja ima primenu i u dijetalnoj ishrani. Skoro 95 odsto ploda čini voda, proteina ima samo jedan odsto, oko pet i po odsto je šećera, jedan odsto čine biljna vlakna, a ima i nešto limunske kiseline i eteričnog ulja.

Dinja je vrlo zdrava. Odlično utiče na zdravlje organizma i štiti od kardiovaskularnih bolesti i starenja. Podstiče normalan rad bubrega a zbog visokog sadržaja beta-karotena, deluje kao antioksidans.

Baš kao ni lubenica, ni dinja nije voće, već botanički pripada povrću. U istočnjačkim kuhinjama se priprema umak ili sos od dinje koji se uglavnom služi uz piletinu ili ribu sa roštilja, a često se dinja servira i uz meso ili mesne prerađevine.

Dinja ima veliku industrijsku primenu, pa se od nje često prave kompoti i marmelade. Jedan od osnovnih sastojaka kašastih voćnih sokova je upravo dinja iako se to često ne navodi jasno na etiketama mnogih od tih proizvoda.