Masovne grobnice i politika

U spomen-području Potočari od 2003. godine svakog 11. jula organizuje se sahranjivanje novih pronađenih žrtava i obeležava „pojedinačno” svaka žrtva masakra isključivo na versko-nacionalnoj osnovi. Neprestanim sahranjivanjem pronađenih Bošnjaka njihova tela se politički oživljavaju. „Zato što je nama svetije od bilo čega, a to je dženaza i komemoracija za žrtve genocida”, kaže načelnik Srebrenice Ćamil Duraković, razlog je zbog koga je Organizacioni odbor za obeležavanje godišnjice genocida u Srebrenici proglasio da državni vrh Srbije nije poželjan 11. jula na komemoraciji u spomen-području Srebrenica-Potočari. U svojoj čuvenoj knjizi „Smrt i desna ruka”, Robert Herc je naglasio da se sahranjivanje ne vrši zbog mrtvih, pošto je ono izmišljeno za žive. Naročito žrtve tužnih i odvratnih događaja, ističe Herc, mogu zauvek da lutaju zemljom i utiču na odnose i granice u zajednicama. Sećanjem na srebreničke žrtve srpskog zločina zvanična bošnjačka politika želi da učvrsti u pripadnicima relativno „mlade” bošnjačke nacije zajedničku traumatičnu prošlost koja treba da zacementira osećaj pripadništva i opravda pravo na bosansku zemlju. Zajednička patnja uvek više povezuje nego sreća, dok trauma žrtve omogućava posebne zahteve i prava. Žaljenje, za razliku od pobede, nameće nove obaveze i zadatke, kako je tvrdio Ernest Renan.

Kad bi se, zapravo, ustanovila praksa redovne posete srpske delegacije na komemoraciji, kao sastavni deo namere za pomirenjem, dihotomija „žrtva–zločinac” vremenom bi izbledela i Srebrenica ne bi bila više mesto koje grupi daje značenje. Kontekstualizacija bošnjačke žrtve u isključivoj etničko-verskoj kategoriji neprestanim iskopavanjem i sahranjivanjem pronađenih tela nema prostora i smisla za posetu Srba. Natpis na Memorijalnom centru „Neka osveta bude pravda” jasno govori da je politika sećanja Srebrenice afektivno usvajanje slike o neprijatelju. Takva tehnologija pamćenja uokvirena je u dobropoznatu identitetsku logiku „Mi ne znamo ko smo, dok ne znamo protiv koga smo”. „Službeno pamćenje” zato ne dozvoljava prisustvo Srba na mestu gde patnja i trauma bošnjačkih porodica konstruiše kolektivni narativ koji gradi identitetsku politiku.

S druge strane, „konkurentsko” srpsko sećanje na zločine nad Srbima u Kravici - koje se obeležava 12. jula, dan posle Srebrenice, iako su se zločini dogodili na Božić, 7. januara - takođe je primer kako se prošlost zločina politički oživljava i opstaje kao generator međugeneracijskih predrasuda i nepoverenja. Tako u Bosni i Hercegovini imamo vizuelno-komemorativne pejzaže koji se sastoje od spomenika i memorijalnih centara kao izraza „živih trauma” koje mešaju vremenske dimenzije prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. To kod ljudi zarobljava strah i utiče na ukupne međuetničke odnose na način koji ne podstiče veru u zajedničku sudbinu. Najgore od svega jeste što nasilne prošlosti preko takvih sofisticiranih političkih mehanizama negativno utiču na nove generacije koje nisu iskusile ratnu prošlost, nametanjem javne antipatije prema komšijskom narodu. Dokle god traju ovakva sećanja, opasnosti od rata se nismo oslobodili!

* Doktorand na FPN u Beogradu