Масовне гробнице и политика

У спомен-подручју Поточари од 2003. године сваког 11. јула организује се сахрањивање нових пронађених жртава и обележава „појединачно” свака жртва масакра искључиво на верско-националној основи. Непрестаним сахрањивањем пронађених Бошњака њихова тела се политички оживљавају. „Зато што је нама светије од било чега, а то је џеназа и комеморација за жртве геноцида”, каже начелник Сребренице Ћамил Дураковић, разлог је због кога је Организациони одбор за обележавање годишњице геноцида у Сребреници прогласио да државни врх Србије није пожељан 11. јула на комеморацији у спомен-подручју Сребреница-Поточари. У својој чувеној књизи „Смрт и десна рука”, Роберт Херц је нагласио да се сахрањивање не врши због мртвих, пошто је оно измишљено за живе. Нарочито жртве тужних и одвратних догађаја, истиче Херц, могу заувек да лутају земљом и утичу на односе и границе у заједницама. Сећањем на сребреничке жртве српског злочина званична бошњачка политика жели да учврсти у припадницима релативно „младе” бошњачке нације заједничку трауматичну прошлост која треба да зацементира осећај припадништва и оправда право на босанску земљу. Заједничка патња увек више повезује него срећа, док траума жртве омогућава посебне захтеве и права. Жаљење, за разлику од победе, намеће нове обавезе и задатке, како је тврдио Ернест Ренан.

Кад би се, заправо, установила пракса редовне посете српске делегације на комеморацији, као саставни део намере за помирењем, дихотомија „жртва–злочинац” временом би избледела и Сребреница не би била више место које групи даје значење. Контекстуализација бошњачке жртве у искључивој етничко-верској категорији непрестаним ископавањем и сахрањивањем пронађених тела нема простора и смисла за посету Срба. Натпис на Меморијалном центру „Нека освета буде правда” јасно говори да је политика сећања Сребренице афективно усвајање слике о непријатељу. Таква технологија памћења уоквирена је у добропознату идентитетску логику „Ми не знамо ко смо, док не знамо против кога смо”. „Службено памћење” зато не дозвољава присуство Срба на месту где патња и траума бошњачких породица конструише колективни наратив који гради идентитетску политику.

С друге стране, „конкурентско” српско сећање на злочине над Србима у Кравици - које се обележава 12. јула, дан после Сребренице, иако су се злочини догодили на Божић, 7. јануара - такође је пример како се прошлост злочина политички оживљава и опстаје као генератор међугенерацијских предрасуда и неповерења. Тако у Босни и Херцеговини имамо визуелно-комеморативне пејзаже који се састоје од споменика и меморијалних центара као израза „живих траума” које мешају временске димензије прошлости, садашњости и будућности. То код људи заробљава страх и утиче на укупне међуетничке односе на начин који не подстиче веру у заједничку судбину. Најгоре од свега јесте што насилне прошлости преко таквих софистицираних политичких механизама негативно утичу на нове генерације које нису искусиле ратну прошлост, наметањем јавне антипатије према комшијском народу. Докле год трају оваква сећања, опасности од рата се нисмо ослободили!

* Докторанд на ФПН у Београду